MILAN TODOROV: ODLASCI

 

Za mene je najlepša priča u moru priča Hulia Kortasara ona o zaposednutoj kući.

Ko je nije pročitao, ostao je uskraćen za meru nežnosti dva bića, muškog i ženskog, u doba straha.
Smatram da ovu moju opasku, možda nepotrebnu, ne menja  podatak da se radi o bratu i sestri.

Oni žive kao muškarac i žena koji, bez fizičke ljubavi, nastoje da održe dom. Međutim, pojavljuju se stvorenja, nevidljiva  ali čujna, koja osvajaju metar po metar njihove porodične vile, ne kuće.

Zašto to volim?

Nisam se odrekao doma. Ali, šta je u mom stalnom izbivanju iz njega, sve češćem i dugotrajnijem, važno u mom, ha,  postojanju?

Nesumnjivo je da sam domaćin. Ne tvrdim – idealan. Međutim, trudim se da stvari koje se pomeraju mimo naše volje, baš kao u kući Kortasarovih, postavljam na svoje mesto.

Kortasarovi junaci problem sa gubljenjem doma rešavaju (ili ne) tako što se zaključavaju. Međutim, to im ne pomaže. Iz sobe u sobu, progonitelji su sve bliže.

Ja, kako to zvuči bzvz, ne bežim iz jednog prostora svog doma u drugi. Bežim u svoje meso. Sopstveno meso sa svim žilicama, prevojima, gukama, naborima, mladežima i koještarijama koje me se sećaju sve više.

Verujem da smo svi mi stvoreni tako da jedino u sebi možemo da nađemo dom, spokoj, sreću i da ne nabrajam dalje jer ko zna kud bi me to odvelo pa ne bih znao da se vratim.

Da se vratim?

Kome, čemu?

Ja sam povodljiv. Ne umem da se opustim i uživam u kratkim trenucima čavrljanja, recimo, sa ženama, sa prijateljima.

Interesantno je da prilikom bekstva iz svoje zaposednute realne kuće ne osećam nikakav strah.

Ako izgubim ono što sam stvorio, opet ću biti na tački na kojoj sam bio najjači.

Ima tu i pohvala lepoti prastarog skitničkog života u kome čovek odbija da bude upotrebni predmet ovog sveta.

Ja, hoću da kažem, sve više nisam ja.

Možda sam izvrnuta čaša.

Hleb postavljen tako da krstaši, ubice u ime Hrista, ne dožive baš potpuni debakl.

Ali, ako moj duh beži od duhova moje kuće, da li je moguće da je unutrašnji strah veći od straha svemira?

I šta je sa doživljajima lepote?

Ja ih skupljam kao ljubitelj leptira.

Moje čizme od sedam milja su kratke za moje neuspele pokrete.

Stvari, ljudi, žene…osećam …nagomilavaju se kao da je u pitanju večnost.

A ja ne volim večnost.

U njoj, na nasreću, nema stalnih a malih gubitaka.

Predmeti želja su daleki.

Vreme, i one, su predmet jedinice vremena.

Ona postoji, kažeš sebi.

Neka đavo nosi sve demone koji opsedaju naše kuće jer lepo je živeti lepo, uzimati sve što je dato, adresa, šta je to?