MILAN TODOROV: POPUT RĐANJA GVOŽĐA

 

Umoran sam od opšteg govora. Neke žene pored mene prepričavaju viđeno i ništa posebno. Povremeno se, starija, zasmeje i tom prilikom proizvede zvuk kao kad gvožđe rđa.
Da, i ja sam pre smatrao da gvožđe u propadanju ne proizvod nikakav zvuk, dok ga jednog jutra nisam čuo.

Vozio sam se autom na sam vrh varadinske tvrđave da prijatelju slikaru odnesem obećano vino. Ispred tunela, pred gornjom terasom, morao sam da zastanem isključim motor i čekam. Crveno svetlo je trajalo tolioko dugo da sam mislio kako je najbolje da krenema pa šta bude. U tom trenutku iza male kamene okuke pojavio se minibus sa slovačkim tablicama. Starci i starice su mi u prolazu mahali lepezama.

Još se nije palilo zeleno svetlo i izašao sam iz auta. Na zidu naspram nalazilo se sasušeno drvo. Bilo je boje rđe. Tek kad sam prišao bliže shvatio sam da je reč o skulpturi od emtala koja ilustruje sušenje biljaka. Neko je bio vidovit.

Sve se suši.

Reka skoro da nije plovna.

Gacam do polovine njenog toka i mislim kako je danas mnogo lakše biti kurati mladi plivač koji je preplivao Dunav u pesmi.

Udaljavam se od bedema. Na semaforu je najzad Lorkino zeleno. I još čujem kako gvožđe rđa.

Možda i željezo iskopano iz dubina zemlje ima neki greh na sebi. O gvozdenim predmetima u okviru stare vojne utvrde ionako se pletu razne mračne legende.

Ali, kad podvučem crtu  - a kao dečak i posle mladić istraživao sam tunele najveće promašene investicije Marije Terezije. Nigde nije bilo one zmije koja je pojela vojnika JNA sve sa cokulama i petokrakom na šajkači.

Nigde, u stvari, nije bilo ničega što bi ulivalo nadu da je moguć svet nevidljivih bića, boljih i trajnijih od nas.

Prijatelj slikar mojih godina ljulja dvomesečno dete u kolevci i tema mu: Junače moj.

Njegova druga, vrlo mlada žena, majstorica tetovaže, kaže mi da dete nije muško nego devojčica.

Marija Terezija, kažem.

Blizu ste.

Ne govori mi ime, namerno, jer dete još nije kršteno.

Pijemo lozu i jedemo smokve. Ispod je Dunav, o kome sam pisao a on ga slikao i nikom ništa.

Gledamo ga odozgo. Gledamo ga kao stvarnost nečulnog koja otiče i meni i njemu.

Zašto si se razveo?

Pukao sam. I danas sanjam kako skupljam leševe po vukovarskim ulicama a iz njih ispadaju crvi.

Da li tetovaže na tebi stalne, pitam njegovu novu ženu.

Na meni je sve zauvek, kaže.

I smeje se mekano, kao Ruskinja.

Nisam mogao da prestanem da mislim na crve, kaže on.

Dete plače.

Ništa to nije, to su stomačni grčići.

Svako jutro sam pomišljao da nema spasa dok nisam nju – pokazuje na mladu plavušu tankožilu – upoznao.

Kad sam je video, shvatio sam da, pored svega, ništa ne znam o životu.

Rekoh mu onaj osećaj…rđanje gvožđa.

Sve što propada, produžava nam život.

Hm?

Šefe?

Koji ti je vrag?