Kolika
sam budala?
Čežnja
već sada a još ništa nije prošlo.
Čežnja za letom, koje se mrvi u oskudici kao kod Hemingveja u njegovim poslednjim
romanima o toreadorima.
Voda
raste. Vozovi su sve brži i čujem njihov bespotrebni upozoravajući zvuk. Kao i
tolike sirene kola hitne bespomoći.
Ako
je miris mora, miris budućnosti, kako neko reče pre mene, onda je miris reke,
koji osetih prvi put pre šezdeset godina uvijajući se oko očevog tela u vodi, miris
odvajanja.
Brze
molitve ispod ikone majke Bogorodice, koje sam uobičavao da upražnjavam, postale
su nedoumica.
Šta
želim?
Da
li je moguće reći: šta zaista želim?
Koliko
se zaista razlikuje od jednako iskrene, velike želje?
Želim
da pijem vino.
I
pijem vino. Noćas.
Vratio
sam se, najzad, kući. Ali, u njoj sam samo da prespavam.
Večeras
sam na čardi upoznao čoveka mojih godina.
Hramao
je između stolova.
Crni
mačak sa zelenim očima je bežao od mene.
Čovek
je zastao i pogledao me.
Da
li se znamo?
Ne.
Ne verujem. Imate velik brod, dodao sam. Da li živite i zimi u njemu.
Pas
ga je pratio.
Doviknuo
je konobaru neku nardžbinu.
Zar
toliko, pitao je kelner.
Čovek
je ljutito udario štakom kojom se poštapao.
Tu
sam do decembra. Još nisam rešio grejanje.
Grejanje…
Za
njim je došla ljupka mlada žena i poželela dobro veče.
Šlepovi
na reci su čekali. To su gomile teškog metala koje mesecima posmatram.
Ponekad
neki bude odguran u kanal.
Većina dugo čeka.
Gvožđe.
Kod
tih teških stvari uvek me je užasavala nemogućnost izbora. Ništa ne možeš sam
ako si gvožđe na vodi.
Na
plaži žene preovlađuju. Uglavnom se takmiče u debljini.
Vesele
su i sigurne u sebe.
Plivam
peti put dužinom plaže.
Žene
gledaju.
Te majurske žene gladne priča…
Kad izlazim iz vode, obavezno rastegnem šorc.
Нема коментара:
Постави коментар