Na
pijaci sam kupio metlu. Onu starinsku, od sirka. Privuklo me je to što ima rupu
u dršci, tako da se može okačiti o neku gredu mi čuvati da se ne deformiše
prebrzo.
Nekad
su te metle bile budzašto. Ali, to je bilo u vreme veštica koje su njima kidale
oblake. Divno vreme čuda. Naravno da ne verujem u veštice. Uostalom, sve žene
su svetice.
Metla
je za terasu. Dolazi vreme opadanja. U početku je to samo lišće. Međutim,
stvari se komplikuju. Svet pokazuje na svaki način da je opasno mesto.
Gradom
zavijaju policijske sirene. Znam da je to stari trik. Lukavstvo praistorijskog
lovca na bizone koji se drao ne bi li bukom paralisao životinju.
Ovo
sada je isto.
Zamara
samo raznolikost buke. Šta je gore, jednolično zavijanje sirene bolničkih kola
u noći ili uporno kapljanje klime u oluk?
U
mirisu jesenje vode leži sećanje na veliki drveni krst pored reke koji su rumunski
lađari nekad davno postavili uz obalu na koju sam rado odlazio da sedim na
betonskom bedemu i posmatram lov bucova u ranim prepodnevnim časovima. Bili su
to moji carski časovi kontemplacije.
Razmišljao
sam o poslednjim rečima koje sam izgovorio prethodnog dana ili noći.
Izgovorene
reči su ptice. Odlete izvan vremena i prostora. Nikad se ne vraćaju.
Noćne
reči su poput lampiona. Otvaraš se drugom biću i ono se, u razgovoru tamnom i
dvosmislenom, nevidljivo otvara tebi.
Smrtni
greh je greh života, njegove radosti, raspusnosti i poruke: gle, još sam živo
meso.
Mali
noćni razgovori kao jezik anđela. Na društvenim mrežama ne vidiš sa kim
razgovaraš. Slike i portreti, pogled kroz ključaonice u sobe u kojima se sve
zbiva u mraku.
A
borovi se suše. Reke posustaju. Reka Po, na kojoj je nastao divan roman o
lutanju, sada je mali kanal koji neće moći da navodnjava polja rižota i
kupovaćete ih ovde, prijatelji, za suvo zlato.
Imam
jednu zelenu svesku na kockice i tu svesku, uz olovku, stalno vučem sa sobom da
bih, ako mi na um padne neke lepa misao ili slika – uspeo da je zabeležim i
sačuvam od zaborava.
Nikada
ništa nisam zapisao u nju. Ali, i dalje je nosim sa sobom. Nikad se ne zna.
Možda
nešto naleti.
Ne
bojim se zabranjenih, nego neispisanih knjiga.
Skoro
ništa ne čitam. Govorim nepotrebno.
Pokušavam
da načinim selfi portret i vidim unezverenog čoveka koji nikoga ne zanima.
Smiri
se.
Uskoro
ćeš upaliti prvu vatru jakom cepanicom u svojoj kući u koju nikakvi vukovi,
vukodlaci niti veštice ne mogu ni da privire.
Neko
kasno zvoni na vratima. Žurim niz stepenice.
Nema
nikoga.
Sigurno
mi se učinilo.
Hoće
to od kratkog, trzavog spavanja.
Sa
dolaskom hladnoće noćni psi sve više zavijaju.
Potrebna
je nežnost celom svetu. Valjda smo namirili danak demonima.
Oblačim
tanku belu košulju. Ona me, osećam, vuče uvis.
Iznad
sasušenih stabala. Iznad svetla mobilnih telefona u ponoć. Iznad onih belih
tragova na nebu koje stvaraju avioni sejući nam, kažu, smrtonosni virus.
Ali,
duhovi me posećuju i dalje.
Doduše,
sada su tihi, skoro obzirni.
Ali
to ne obećava meku zimu ili toplo proleće.
Sve
moram sam.
Kao
i ti.
Нема коментара:
Постави коментар