MILAN TODOROV: PRE ZIME

 

 

Dešava se, može biti i sve učestalije, da me iznenadi život i filozofija života neke osobe.
Zovimo je N. kao nepoznato ili još neupoznato.

Slučajno, u neobaveznom razgovoru saznajem za njihova zadovoljstva, želje, dobročinstva.

Takve osobe nas podstiču da budemo bolji danas nego juče.

Upoznao sam N. Prezimena joj se ne sećam.

Nikad nisam razumevao šta je tu starije. Ime, ili, kod žena promenljivo, prezime.

Pre zime.

Nosila je tesne kožne pantalone i mučila se da otključa auto.

Obično izbegavam takve situacije, jer mislim da su nameštaljka.

I tu ne želim ništa da menjam. Kao ni u još nekim drugim stvarima intime.

Ne želim da menjam sebe da bih se delio na manje parčiće.

Naravno da nisam zadovoljan ovim svojim komadom kolača.

Kao da su mi ga sekli tanki hladni prsti nezadovoljne male prodavačice sladoleda kraj  gradske pijace.

Žurio sam na obalu Dunava, na svoju omiljenu čardu i uobičajeno večernje piće. Tamo bih, kao kod kuće, mahnuo psima, mačorima i galebovima na ukotvljenim šlepovima, zavalio se u tvrd naslon drvene klupe prstima umornom starom kelneru pokazao Viktoriju. Dva ista pića.

Bio je srećan što ne mora da šepa do mog astala uz trsku.

Svet elektronike je za mene Sezamova pećina. Ona se samo u bajkama otvara na poziv.

Ta mlada žena i ja smo se gledali kao  dve ribe koje je neko ulovio pa  pustio u plićak bez nade da ćemo otploviti dalje.

Pomislih, bilo je toliko prilika da ta lepa, očigledno negovana žena upozna mene i ja da upoznam neku drugu ženu u nekoj mnogo izglednijoj situaciji.

Osmehnula mi se molećivo ili bojažljivo. Time me je kupila.

Pomislih, šta sada. Ti bivši  ženski osmesi,upotrebljeni naknadno, u nuždi, poslednja su stvar koju želim da sretnem.

Ali sa ženskim pristupima čovek nikad nije načisto. Ponekad su zaista pristupačne, a ponekad te iseku žiletima.

Ali, pomislih, šta mari?

Nisam gajio nikakvu nameru.

Prilično sam star. Pokušavam da to zanemarim. Moja majka je govorila da su joj najbolje godine bile one posle sedamdesete.

Ne znam koje su najbolje godine.

Možda one u kojima se sretnete sa sobom.

Ipak, nešto me je vuklo da pokušam da joj pomognem.

Baterija, pitao sam.

Slegla je osunčanim ramenima, koja su me podsetile na neke rasparene veze.

Dajte mi ključ.

Sa izrazom nepoverenja mi ga je pružila.

Nasmejao sam se. I sam sam bio u nelagodi. Moja supruga, koja je do tada strpljivo sedela u našem autu, je podigla obrve.

Pokušao sam, stiskom na gumb sa gifom otključanih vrata, ali nije išlo.

Pogledali smo se.

Nešto je nedostajalo i meni i toj maloj novosadskoj gospođici sa negovanom guzicom, kako primetih u trenu, bez  mozga.

Dajte da probamo još jednom. Stisnuo sam oznaku za zaključavanje i Sezam se otvorio.

Jedno neispunjeno obećanje manje, pomislio sam.

Ne znam šta je ona pomislila.

Koliko je još nezavršenih obećanja bilo pred njom.

Da li su stvari koje su nezavršene a kojima se nadamo uteha ili štit?

Ja se uvek nadam, rekla je mlada dama.  I, znam, volela bi da sluša iz mojih usta, usta neznanca i zauzetog muškarca, da je mlada.

Promrmljah, odlazeći: Letum non omnia finit.

Daleko sam bio od celine onog što osećam poslednjih meseci, možda godina.

Znam da je propuštanje ravno smrti dobrodušnih luda.

Svaki dan prolazim pored groblja. Prinuđen sam, jer drugog puta do i od kuće, nemam. Kad naiđe neko u susret, mahnem ili ablendujem.

Svoji smo.

A ako nismo, budimo.

Budimo na kraju sveta.