MILAN TODOROV: UMARANJE LETA

 

 

Sedeli smo u plavim platnenim stolicama za plažu, iza, na naslonu okačili smo modre naduvene rančeve u kojima je svakim danom, kako je leto odmicalo, bivalo sve više nepotrebnih češljeva, boca vina i piva, otvarača, presvlaka, peškira, plastičnih papuča i, naravno, telefona i sunčanih kao i dioptrijskih naočara.

Sve je to pokazivalo da naš strah od prestanka leta, tačnije od prestanka nekog života za koji smo mislili da je siguran. Naravno da nije bio siguran. Izmicao je i migoljio se kao da imamo mogućnost da probamo živote u kabinama za intimni život i kroz zavesu na njihovim vratima pružamo prodavačici one koji su nam tesni.

Plaža je već danima odvratna. Prašina je saharska i urezuje se u naša suncem sasušena tela. Povremeno, pod teretom lošeg pritiska, blagi vetrić donese nam miris gradske govnare.

Hm… koliko tu ima heroina?

Plaža je puna staklenih pivskih boca i limenki. Neki ludak, koji tvrdi da nema gde da živi jer mu je otac zapalio kuću pre nego što se obesio, kopa rupe u pesku i zatrpava ih.

Vetar gomila bele kumuluse.

Ostareli momci sa zlatnim kajlama oko vrata uzalud uvlače pivske trbuhe.

Devojke koje su do sada bile sa njima odlaze u plićak u kome sede satima, same.

Kao i one same devojke koje se vrzmaju oko crne kolibe, nećkajući se, a onda ipak ulaze i izlaze sa dimom debele cigarete koju rasteruju maramicom i posle se smeju u prazno dok ih debeli momci, takođe naduvani, nežno maze po butinama, u snu.

Začudo, galebova nema.

Sede na malim ostrvcima peska, bez znaka života.

Sedim na stolici koja se pretvara u krevet prilikom redovnim popodnevnih sesija kontemplacije.

Prolazi momak sa kesama mrvljenog leda.

Hvala, ne treba.

Uveče u Sabornoj crkvi pred ikonom svete Petke, koja je prva s leve strane u nizu ikona, molim se za sve žene koje volim.

Neka žena, turistički vodič mi na francuskom govori da se brzo pridružim grupi staraca i starica iz Bordoa koje je dovela u crkvu.

Ostajem u crkvi s nekoliko vernika i vernica koje sede u onim naizgled neudobnim drvenim naslonjačima koje je svaki uzorni građanin posle pedesete naručivao za sebe.

Kad izbrojim do sto izlazim na bočna vrata.

Turistički vodič, unezverena lepuškasta žena pokazuje krovove kuća u ulici Nikole Pašića preko puta crkve.

Na jednom vidim pravi rajski vrt od biljaka i cevtnica. Pokušavam da ga snimim. Nisam zadovoljan. Visoko je.

Osim toga, siguran sam da tu duhovi skaču s krova na krov.

Duhovi su brzi i ne mogu da se vide.

Neka mlada plava žena… Da li je plava? Da li je mlada?

Odozdo se ne vidi najbolje. Maše mi rukom. Da li mi zabranjuje da snimam njenu terasu? Ili je to neki smajli, kojim potvrđuje prijateljstvo na blic?

Više ne brojim svoje i tuđe godine.

Mislim da li je iskrenost važnija od lepote.

Bio je u našem selu neki lik koji je svima stalno trubio kako će svega biti, ali neće biti njega.

To „njega“ je postalo simbol za ukupno manjkanje.

Uz njega se uzdiže ostareli prst sudbine i pita me:

Da li još veruješ u ljubav?

Šta da mu kažem?

Ljubavi, reci mu ti.