MILAN TODOROV: DRŽAVA UBIJA ŠARANE

 

Pune dve nedelje, bezmalo svakog dana odlazio bih u super market u industrijskoj zoni grada samo da vidim tu ribu.

Posle ove rečenice priča bi mogla da krene u  izvesnom ljubavnom smeru, ali reč je o rečnoj ribi.

Šaran ili na latinskom Cyprinus carpio.

Bio je u prvo vreme sam u muzgavom akvarijumu i doslovno se moglo videti kako diše na škrge.

Pitao sam poslovođu šta je sa rečnim ribama i zašto ih nema više u ponudi.

On se vajkao da ni ovog, mog, već sam ga prisvojio, šarana, ne može da proda zbog visoke cene.

Država ubija šarane, rekao mi je u poverenju, osvrćući se.

Posmatrao sam ga danima. Bio je to šaran, oko dva kilograma, oljuštenih škrga. Podsećao me je na mog profesora istorije i njegovu ćelavu glavu. Bio je nervčik. Ali, to ne bi bio problem da nas, decu, nije uvlačio u svoje strahove od smrti.

Predavao nam je istoriju nemačkih ofanziva. Povremeno bi se trzao, zastao u prolazu između klupa i nemo, grčevito stiskao levu šaku.

Srce.

Svi smo verovali da je težak srčani bolesnik i da će umreti za vreme neke od neprijateljskih ofanziva.

To je neprijateljskim ofanzivama davalo poseban zlokobni pečat.

Istorija Balkana je sluzava, baš kao i voda u akvarijumu u super marketu.

Uzgred, mrzim super markete. Od njih više mrzim samo mega markete.

Čitao sam da se njihov izumitelj, neki nemački Jevrejin, pokajao što ih je izmislio.

Ubili su duše gradova. Male bakalnice, male flertove u redovima za komad mesa kod lokalnog kasapina.

Uhvatio sam sebe da se radujem odlasku pred akvarijum sa šaranom koga sam, ne znam zašto, zvao Adonis.

Nije u tom imenu bilo ničega ovozemaljskog. Možda mi je zato bilo drago?

Strašno sam, međutim, želeo da zavučem ruku u tu mutnu klokotavu vodu i dodirnem ga.

Adonis me je sve vreme gledao onim svojim sitnim crnim očima kao da me pita zašto baš ja.

Ne znam , Adonise. Ne znam nijednu tajnu života. Da znam sada bih živeo u Čikagu, tamo gde je moj otac pohađao osnovnu školu, moj deda brijao Crnce pored čeličane a baba mutila sladolede za njihovu decu.

Jebao bih Crnkinju. Deca bi mi bila melezi. Sinovi bi imali veliki. Svet bi… Ne znam šta bi svet, jer ipak ne znam mnogo o njemu.

Tu smo, gde smo.

Šaran mojih dana i ja njegovih.

Posmatrajući ga primetio sam da nikada ne trepće.

Šefe, kako postižeš nirvanu?

Voleo bih da ga upitam na nemom jeziku riba.

Šaran pliva uzduž bazena. Nikad popreko.
Možda je to njegova poslednja mogućnost slobode: plivati i otplivati što dalje?

Imam utisak da primećuje da ga posmatram.

Hteo sam da mu kažem da ti pokreti, uvek isti, tamo, ovamo, gore, dole – nisu dobri. Da mu kažem da svet ima više strana? Ne vredi. Ni ja ne znam na kojoj sam strani sveta. Razvlače me. Istok, zapad, svemir, bog. Život i njegov početak me, takođe, razapinju. Darvin, čiji je on sin?

Za šest hiljada godina hulja nijedan polumajmun.  Ha, da znam da su poptrebni milioni godina za evoluciju, ali ja nemam, što rekla ona pesnikinja od devedeset i nešto godina, više vremena, mada je posle živela još niz lepih godinica.

Ali, voda u akvarijumu je sve teža.

Svi to vidimo.

Šef mi kaže da će šarana sutra da istranžiraju i prodaju u šnicle.

Jeftinije je.

Kupiće ga već neko.

Kažem mu da uradi što mora. Umoran sam od slobode izbora. Kao da sloboda postoji.

Recimo, volimo se sto godina i onda se ne volimo, u stvari nema više strasti, sokova, trava, mrava, trnaca, ugriza zuba ispod kose na vratu…

Opraćemo taj bazenčić, kaže šef. To ni na šta ne liči.

Ćutimo.

Sutradan supermarket je hladan i tih.

Gde je šef, pitam kasirku, skoro nezainteresovan.

Ne znate, pita me šapatom. Umro je nesrećnim slučajem. Imao je ljubavnicu i… nije to bilo lako.

Ljubavnice su, pomislih iako ih nikad još ne upoznah, lepe i opake.

A šta ako su semenke iz kojih niče onaj beskrajni pljuc evolucije? Ljubavni sok sveta.

Otišao sam do akvarijuma. Želeo sam da sve to, taj sunovrat lažne moći, taj strah živog bića od nas jednako živih, samo jedućih bića, vidim još jednom izbliza.

Akvarijum, jedan sa jedan. Staklo koje pokušava da odglumi neomeđenost zatvora.

Osećam da sve to baca  neku, za sada nevidljivu, bolesnu maglu, plesanj, buđ i na mene.

Krv mi udara jače.

Kako je na dnu mora kad si u olupini potonulog broda?

Prilazim akvarijumu.

Šaran me gleda. Leži u sredini vode. Da li se navikao na prolaznost života?

Njegova jednobojna senka klizi niz muzgave staklene zidove.

Kad sam ga ugledao, trgao sam se a onda se naslonio na tu sliku kao na brata.

Pomislih na mrtvog šefa. Pomislih na ljubavnicu. Toliki stariji muškarci su umrli u sedlu.

Pomislih kako je važno biti protiv svega.

Da, šaran je bio živ. 

Još. 

Verovatno.

Da li je to sada važno?