Drugi
je dan kako vetar nanosi dim pun katrana i smrada spaljene gume na grad.
Dim
se vuče koritom reke, koja je skoro bez vode, a zatim ga vetar raznosi na sve
strane.
Sodoma
bez Gomore. Ili obratno.
Postaje
svejedno.
Sve
žulja. Cipela, sandala i najzad tvrda daščana klupa na kojoj ispijao uobičajeno
večernje piće.
Kalvados?
Hvala.
To
je, kao što znamo, obična, bezmirisna jabuka.
Sedim
u čardi i posmatram ribokradice u belim rečnim jahtama. Spuštaju se bez zvuka
niz vodu. Pored čamca je štap sa gvozdenim kukama na kraju konopca. Sonar
skenira. Kad pokaže ribu na dnu, potrebno je samo uključiti agregat i pustiti
struju u vodu.
Zanemarimo
kriminal. Pitanje je šta će njima riba? Koga će da nahrane njome? Koliko
gladnih usta?
Ženi,
koja sedi sa mnom prilazi nepoznata ženska osoba srednjeg doba i kaže:
„Svi
tvrde da ste nekada bili najlepša žena u P. Niko ne zna kako se zovete.“
Zatim
odlazi gurajući dete u kolicima čiji točkići škripe:
„I
ja bih volela da se o meni jednog dana tako govori.“
Mesec
je večeras pun. Horoskop koji mi se uporno nameće na telefonu kazuje mi da su
preda mnom opet (?) sudbonosni događaji. Odlučujem da ih propustim i brišem
(samo za sebe) njegovu dramatičnu poruku.
Svejedno
mi je.
Da
budem iskren: ništa mi nije ravno i sve me, na neki neopipljiv način, opterećuje.
Leto
previše peče i svim stazama kojima hodam idu ljudi osušenih lica.
Koža
im je zlatna sa bakrenim nijansama.
Zabeležio
sam trenutni song o zlatu, o Suljaginoj Fati koja je neoprezno ušla sam u
magazu da bi Mujo za njom zamandalio vrata.
Uvek
su tu neka vrata.
Ali,
ne vredi. Grad će se uskoro smrskati. Neće to biti kraj leta. Nikako. To
najbolje znaju mlade gradske devojke. Inače se ne bi i večeras, tu, na obali,
smejale zalasku sunca.
Ali,
to je izvan mene.
Bilo
bi dobro nešto početi. Imati pekaru sa furunom od blata u kojoj se hleb peče na
patosu.
Da,
kažem sebi, počeću. Mrzim „možda“. Mrzim „ne“.
Ali,
kako?
Sve
najlepše žene ovog sveta drže me za nepriznatog taoca.
Нема коментара:
Постави коментар