MILAN TODOROV: BISTA

 

Pre nekoliko godina napisao sam pismo predsedniku ove države. Poslao sam ga šefu njegovog kabineta. Nisam gajio nikakve iluzije da će pismo biti pročitano.

Prolazili su dani i nedelje.

Bez odgovora. Smatrao sam da je to sasvim normalno. Predsednik ima važnija posla od toga da meni odgovara zašto bista pesnika Vladimira Nazora ne može da bude vraćena na travnjak ispred osnovne škole koja se zvala njegovim imenom kada sam je pohađao.

Iz sopstvenog nevelikog iskustva sa visinama i padovima znam da se svi sveci, kad tad, nađu na stubu.

Osim toga, poznato je da svaki svetac, bar za ovozemnog života, nosi pozamašan prtljag na nejakim plećima.

Uprkos uverenju da su sveci, a pesnici su svakako neka vrsta svetaca, puni dovitjivosti – pesnik moje osmoletke očigledno nije bio takav.

Jedan prijatelj, čije ime ne smem da odam jer me je zakleo, odao mi je tajnu da se bista za kojom tragamo čuva u lagumu gradskog muzeja na tajnom mestu.

Među sovama, rekao je.

To je bilo dovoljno za duga razmišljanja.

Koliko žive sove?

Zna se da gavrani mogu da pamte Turke.

A sove?

One su mudre. Znaju da nije stvar u dužini života nego u nečem sasvim drugom.

Ali, odlučujem da ne mislim o tome.

Sedim u svojoj ljubičastoj platnenoj stolici na plaži. Stolica je idealna. Može u njoj da se sanja satima. Psihijatri su, čitah jutros u omiljenom mi Observeru, otkrili novu opasnu psihičku bolest. Nazvali su je kliničkim poremećajem a odnosi se na ljude koji boluju od neprilagođenog sanjarenja.  Odnosi se na ljud koji žele da sanjaju čim se probude. Bolest je nazvana maladaptivno sanjanje.

Znaći, nešto bolesno.

Hm, profesore?

Dakle, sedim u svojoj omiljenoj stolici za plažu i plovim maladaptivno.

Odjednom, neka žena, mlada baka dva dečaka, prilazi i kaže:
Da li biste pripazili na njih, samo za tren dok obavim neke stvari?

Naravno, kažem.

Volim te meke šešire od rogoza na glavama žena na razmeđi starosti i duboke starosti.

U međuvremenu čule su se sirene vatrogasnih kola, policijskih kola i kola hitne pomoći. Sve na drugoj strani reke.

Mislim, čemu da stalna strašenja?

Vreme će biti u crvenom meteo alarmu.

Ultravioletni zraci su visoki.

Ne izlazite iz svojih molitvenih zemunica između 11 i 17 časova.

Sutra će meteorit veličine osrednje varoši proći na najmanjoj, ikada izmerenoj, udaljenosti od Zemlje.

Bežim na čardu.

Iznenadni pljusak potopio je podvožnjak kod bivšeg indu giganta zvanog Pobeda.

Imam dizelaža i lagano gacam njime kroz vodu duboku pola metra. Sve prolazi u najboljem redu.

Pritom razmišljam o dolaženju i odlaženju.

Nema vesti o povratku pesnikove biste na travnjak pored ulaza u školu koja sad nosi ime drugog pesnika.

I sad, ko da me odvikne od  višečasovnih snova u budnom stanju?

Moja misija je smešna. Može samo, osećam, da mi navuče neku politikantsku bedu na vrat.

Kunjam u plavoj stolici. Mravi, osećaju promenu vremena i gamižu mi ispod nogu. Poneki me pecne ujedom.

Mravi, jaki ste!

A ja sam tableta pod jezikom.

Koja tableta?

Ne znam.

Čuo sam da je neko oživeo od toga.

Varadin je lep grad, ali uskoro ću otputovati.

Vreme je da zbrišem i da raspodelim brigu o prošlosti i brigu o budućnosti na jedan krevet u planini.

Dolaze kiše.

Trebalo bi pobeći na vreme.

Jer, ako ostanem biću bespomoćno bolestan.

Odgovor iz kancelarije nikada nije stigao direktno.

Tražio sam ga dugo.

Najzad, saznah neposredno, predsednik je rekao da oni koji su pisali ode  slugama nacista (jasno je bilo da se to odnosilo na mog pesnika koji je napisao odu poglavniku) nema mesta u našim školama.

Pre nego što spavam, sanjam više.

Neuspele stvari, kao i nedohvatljive žene, treba ostaviti kao kad nešto zaboraviš da platiš.

Greške, zla, ljubomore… i ko zna šta još svedoče o meni.

Sveti Petre, hm, sveti Petre…