MILAN TODOROV: RANAPOZ

 

Ja sam prvi vlasnik svog života. Održavao sam ga uredno iako nemam servisnu knjižicu kojom bih to mogao da potvrdim.

Da li sam prešao mnogo ili malo, to je stvar shvatanja svrhe kretanja u svakodnevnom životu.

Uvek sam se mnogo kretao.

I uvek sam se vraćao u lokalne jazbine.

To samo znači da u osnovi mog bića ne stražari osvajač.

Ponekad pomislim na koga liči tvrđava ispod koje sam odrastao?

Sada, kao već zreo čovek, fotografišem je iz svih uglova. Pokušavam da nađem rakurs koji fotografi pre mene nisu koristili. To je teško. Motiv uzvišene utvrde na zelenoj steni usred ravnice je

sada dokaz da nije umrlo sve što je vredelo i sve što smo voleli.

Ispod te tvrđave ostao sam najpre bez oca, a zatim i bez majke.

Ne u ratu. U miru, teškom i opasnom.

Ispod nje sam postao čovek.

Zaradio sam za život do kraja. Bila je to linija dužnosti.

I više skoro nikoga u kraju ne poznajem.

Sada više ne želim ni psa ni mačku.
Pipam slepačkim štapom po danima u kome svako zna sve o svakome a sopstveni život mu je potpuna enigma.

Ne znam kako bi moja budućnost mogla da izgleda.

Sada je to neka vrsta zbunjenog veselja bez cilja.

Nije ni rođendan, ni imendan, ni neko govno kako je berberin koji je dolazio da brije mog umirućeg oca govorio za njegovo tajanstveno kopnjenje.

Sedim u starom kraju, u kafanici na mestu legendarne bakalnice zvane (koja vrhunska poezija!) Ranapoz.

Brojim glogove.

Svi su na broju i imaju, po mojoj naivnoj proceni, deset godina više od mene.

Koliko je to?

Glogovi su dobra zaštita od vampira.

Draga boginjo gloginjo, zaštiti me i danas kao što si me štitila nekada. Amin.
Pivo je loše i skupo.

Samo su divne plave svetle siluete praznih autobusa koji promiču u najavjenu večernju nepogodu.

Zagrmelo je  iznenada i snažno iz pravca šančeva stare kurve Marije Terezije.

To „kurva“ je nešto o čemu se pričalo u mladićkom dobu.

Carica bi nas postrojila i rekla neka izađe iz stroja onaj koji ima najduži.

To nije bila istina, naravno. I carica je bila hroma Marika iz Vatrogasno doma u uličici.

Bilo je o nešto što ne bi trebalo ni voleti ni mrzeti.

Žene to najbolje osete.

Kad si slab.

Kad pokušavaš, ponižavajući se do kraja, da im budeš božji dar.

I zatim ne znaš da li će to zloupotrebiti.

U novom Ranapozu pozvao sam kelnera da platim malo pivo.

Bilo mi je svejedno koliko će tražiti.

Jedina dobra stvar ove večeri bila je što sam video svoje mrtve prijatelje i svoje mrve roditelje i svi su bili lepi za gledanje.

Platio sam.

Prišao automobilu, pogledao unazad i, što m nije običaj, pritisnuo papučicu Audija do jaja.