MILAN TODOROV: KAO SEPTEMBARSKA ZORA

 

 

Čitaoci misle da su sve te žene koje se pojavljuju u našim pričama realne i da je život u odnosu na literaturu postavljen na semaforu 1: 1.

Na sreću ili nesreću, nije tako. Književna erotika je naprosto stvar telesnog ubeđivanja. Slike doživljaja su često ono što se zove opseg ličnih knjigovodstva koje se kao nekakav magični završni račun štimuju da bi se platio manji porez.

Sve vreme osluškujemo tresak vlastitih poraza.

Stari, izlizani lokalni frajeri su nas učili da muškarac uvek mora da proba. Od pet dobijenih korpi, govorili su, jedna mora da bude tvoja.

Ali, šta je u toj korpi nisu nam nikada otkrili. To smo morali sami.

Porazi su nam smanjivali snagu i trošili vreme.

Imena ljubavnica su urezivana u krevete pamćenja. Nije bilo zapisivanja. Nož, nož u recku... virtuelnu.

Stranica, ispisana, samo bi se okrenula kao slikovnica na vetru.

Da li to donosi promenu?

Pokušavam to da saznam. Pišem dnevnik sopstvenog 

iskustva unazad.

Pravim grube greške i previde. Hoću više? Neću ništa? Vreme, naravno, svima protiče ili kao što reče jedna od njih: niko nije konzerva.

Pisanje je, zbog toga, kao izbegnuta smrt. Nepredvidljivost, bez koje nema života. 

Svi ljubavnici su u noći. Ili prvom sumraku.

Stajao sam ispred seoskog Doma kulture i čekao dogovorenu devojku.

Bio je početak novembra,ali je već bilo hladno. Ona nije dolazila. Nisam se, doduše, čestito ni upoznao sa njom. Trebalo je da je prepoznam u masi jednakih seoskih devojaka koje su pristizale.

Tada je bio običaj da sve devojke koje dođu prvo idu do poljskih klozeta udaljenih nekih pedesetak metara od doma.

Pomislih da je i moja devojka možda tamo. Možda je došla nekom prečicom te je nisam video.

Zašto sada restaurišem taj san?

Devojka je bila hroma. Izlazila je iz klozeta. Gizdavo ukrašena.

Sklonio sam se u senku obližnjeg spomenika na kome će docnije biti urezano i ime mog dede, solunskog dobrovoljca.

Osećam ukočenost pri pomisli na odgovor.

Sad shvatam da sam se, sve vreme svog života, najviše plašio užasa  neizbežnosti.

Ali, običan život nije mi bio naročito omiljen nikad.

Pobegao sam iz tog ogromnog seoskog dvorišta.

I još bežim, mada me, pretpostavljam, niko više ne juri.

Loše priče, kao što vidimo, ne zavise samo od pisca. Lošeg ili ne.

Loše priče su besmislene kao poricanje religije.

Jednom davno, kad sam bio stariji nego sada, pisao sam svako veče priču za devojku koja mi se dopadala.

Bio sam, valjda, obrnuta Šeherezada.

Ona je to čitala i nikad ili skoro nikad mi nije rekla da joj se ijedna priča dopala.

Tada nije postojala online fioka za priče. Sve su nestale. Uostalom, šta bih sa pričama koje leže u ormaru pedeset godina,

Ali, šta ako su priče kao šumsko voće i zriju u neprepoznavanju?

Uvek sam bio veoma stidljiv.  Verujem da sam i sada, uprkos malim ispadima, takav.

Počeo sam da bežim u livade, šune, otkose polja.

Odjednom sam shvatio: ovo je jedna od najboljih veza pomoću kojih se mogu vratiti u svoje dobre godine.