недеља, 7. август 2022.

MILAN TODOROV: UNUTRAŠNJA KOŽA

 


 


Potrebno mi je da hodam bos, da ne nosim košulje i duge pantalone, da spavam pod otvorenim prozorima ili nebom ukoliko se ono još otvara, go, kao neko upravo rođen a i dalje želi dodir samo svog tela.

Naravno, tu bih uvek dodao vetar, meki daleki obzor horizonta putovanja i može biti neke lake brodove, lake kao od papira, one koji kruže sa poslednjim ljubavnicima u godinama.

Interesantno je kako se čovek stalno seća odbijanja a vrlo retko situacija u kojima je bio prihvaćen.

Žene posebno znaju kako se odbija.

Često tu nema ničeg stvarnog. Odbijanje je kao nepromočive cipele koje sam uvek kupovao pre zime da bih posle prvog snega, sa mokrim ozeblim nogama shvatio da je sve stvar moje ličnosti, dresirane da bez pogovora prihvata površinu stvari.

Na plaži neki dečak od najviše dve godine baca pesak na starijeg brata, zatim pokušava da mu zabode vrbovu granu u oko.

Opasan mali, kažem majci.

Takav je od kako ide u obdanište. Tamo je to naučio. U kolektivu.

Osmehnem se. Štaviše, pokazujem veselost. Uostalom, šta me se tiče. Čitao sam da insistiranje na sopstvenoj spoljašnjoj veselosti pozitivno deluje na unutrašnje osećanje sveta.

Naravno, potrebno je učiti se veselosti.

Sam pojam prvi put je upotrebljen u šesnaestom veku, u Francuskoj. Potom su ga preuzeli britanski pisci i stvorili verbalnu terapiju, tek danas priznatu.

Da ne čuje zlo nikad se nisam bolje osećao u svom telu koje izlažem bez zazora vetru, pesku, vodi, suncu, zmijama…

Da, u plitkoj vodi dok sam gacao obalom u jednom trenutku ugledah bezopasnu rečnu zmiju kako pokušava da proguta belu, priličnu ribu. Zagazih prema njoj. Ona zastade. To je taj trenutak, pomislih, u kojoj ne postoje druge želje osim da sačuvaš svoje zmijsko telo.

Na vrelom vetru drhtali su rečni talasi.

Idi, rekoh, idi zmijo! Povuci se nesrećo! Ne vuci me.

Stisnuo sam se, osećajući kako me pesak bode u prelivima nogu u bedra. Prave male igle. Akupunktura volje, pomislih.

Među pobacanim opušcima u plićaku odjednom nije bilo nepomenice.

Uvek sam se plašio brzih pobeda. Pažljivo sam rukom dodirnuo ranjenu ribicu i gurnuo je u dublje, sada sigurne vode.

Kinezi kažu da je dovoljno da učinite jednu dobru stvar svakog dana.

Da li je to važno?

Svaki drugi dan umre neko koga si poznavao i činio je, verovatno, slične dobre stvari.

Zar da vičemo imena i potpisujemo se na talasima?

Galebovi jašu na plitkoći vode.

Nisam oduševljen.

Linija manjeg otpora je katastrofa.

Dušo, nemoj više da me voliš.

Moja težina života je vlastita. Nedeljiva.

Ove godine je sunčani sat sasvim sigurno ubrzao sve.

Plažom sve vreme šeta tip koji priča kako mu je otac zapalio kuću i posle toga se obesio.

Sa sobom nosi veliki nož.

Ljudi okolo pričaju bez veze.

Neka žena mi lajkuje slučajnu sliku na mreži.

Moje telo se otima.

Oči su mi pune peska jer vetar duva danima uz reku.

Ali, osećam da to nije dovoljno.

Pohotan si prvi čoveče koji hodaš bos i go i misliš da ti nije potreban niko posle majčine bradavice.

Idem. Miris žene koja mi kaže, virtuelno, da joj se dopadam mi je stran.

I to me čini hladnim.

Koliko je sati do jutarnje svežine?

Koliko sati koje moje telo još mora da proždire?

 

 

Нема коментара:

Постави коментар