Potrebno
mi je da hodam bos, da ne nosim košulje i duge pantalone, da spavam pod
otvorenim prozorima ili nebom ukoliko se ono još otvara, go, kao neko upravo
rođen a i dalje želi dodir samo svog tela.
Naravno,
tu bih uvek dodao vetar, meki daleki obzor horizonta putovanja i može biti neke
lake brodove, lake kao od papira, one koji kruže sa poslednjim ljubavnicima u
godinama.
Interesantno
je kako se čovek stalno seća odbijanja a vrlo retko situacija u kojima je bio
prihvaćen.
Žene
posebno znaju kako se odbija.
Često
tu nema ničeg stvarnog. Odbijanje je kao nepromočive cipele koje sam uvek
kupovao pre zime da bih posle prvog snega, sa mokrim ozeblim nogama shvatio da
je sve stvar moje ličnosti, dresirane da bez pogovora prihvata površinu stvari.
Na
plaži neki dečak od najviše dve godine baca pesak na starijeg brata, zatim
pokušava da mu zabode vrbovu granu u oko.
Opasan
mali, kažem majci.
Takav
je od kako ide u obdanište. Tamo je to naučio. U kolektivu.
Osmehnem
se. Štaviše, pokazujem veselost. Uostalom, šta me se tiče. Čitao sam da
insistiranje na sopstvenoj spoljašnjoj veselosti pozitivno deluje na unutrašnje
osećanje sveta.
Naravno,
potrebno je učiti se veselosti.
Sam
pojam prvi put je upotrebljen u šesnaestom veku, u Francuskoj. Potom su ga
preuzeli britanski pisci i stvorili verbalnu terapiju, tek danas priznatu.
Da
ne čuje zlo nikad se nisam bolje osećao u svom telu koje izlažem bez zazora
vetru, pesku, vodi, suncu, zmijama…
Da,
u plitkoj vodi dok sam gacao obalom u jednom trenutku ugledah bezopasnu rečnu
zmiju kako pokušava da proguta belu, priličnu ribu. Zagazih prema njoj. Ona
zastade. To je taj trenutak, pomislih, u kojoj ne postoje druge želje osim da
sačuvaš svoje zmijsko telo.
Na
vrelom vetru drhtali su rečni talasi.
Idi,
rekoh, idi zmijo! Povuci se nesrećo! Ne vuci me.
Stisnuo
sam se, osećajući kako me pesak bode u prelivima nogu u bedra. Prave male igle.
Akupunktura volje, pomislih.
Među
pobacanim opušcima u plićaku odjednom nije bilo nepomenice.
Uvek
sam se plašio brzih pobeda. Pažljivo sam rukom dodirnuo ranjenu ribicu i gurnuo
je u dublje, sada sigurne vode.
Kinezi
kažu da je dovoljno da učinite jednu dobru stvar svakog dana.
Da
li je to važno?
Svaki
drugi dan umre neko koga si poznavao i činio je, verovatno, slične dobre
stvari.
Zar
da vičemo imena i potpisujemo se na talasima?
Galebovi
jašu na plitkoći vode.
Nisam
oduševljen.
Linija
manjeg otpora je katastrofa.
Dušo,
nemoj više da me voliš.
Moja
težina života je vlastita. Nedeljiva.
Ove
godine je sunčani sat sasvim sigurno ubrzao sve.
Plažom
sve vreme šeta tip koji priča kako mu je otac zapalio kuću i posle toga se
obesio.
Sa
sobom nosi veliki nož.
Ljudi
okolo pričaju bez veze.
Neka
žena mi lajkuje slučajnu sliku na mreži.
Moje
telo se otima.
Oči
su mi pune peska jer vetar duva danima uz reku.
Ali,
osećam da to nije dovoljno.
Pohotan
si prvi čoveče koji hodaš bos i go i misliš da ti nije potreban niko posle
majčine bradavice.
Idem.
Miris žene koja mi kaže, virtuelno, da joj se dopadam mi je stran.
I
to me čini hladnim.
Koliko
je sati do jutarnje svežine?
Koliko
sati koje moje telo još mora da proždire?
Нема коментара:
Постави коментар