MILAN TODOROV: PAD LETA

 

 

Leto polako pada. Dani na plaži postaju škrti. Sve manje nam daju. Kao povređena žena. U svojoj srdžbi ona odstupa od lika na sopstvenoj razglednici.

Iznova me hvata potreba za svetom. Biti drugačiji. Kupiti teget majicu sa tri dugmeta ispod vrata, ali da prva dva budu bela a treće neke sasvim bez veze boje. Recimo, crvene kao karmin na usnama toreadora.(Uzgred, nikad mi nije bilo jasno zašto se ti mačo tipovi šminkaju). Ako je zbog blizine smrti, onda je u redu, jer tada je svaki oblik zavođenja dozvoljen.

Otkud mi to saznanje?

Vazduh je još topao i mokar, poput upotrebljenog peškira.

Ipak otvara mi sva čula.

Jednog takvog dana obreo sam se u malom letovalištu. Bio je to mali, sasvim mali izlaz na more, vrlo jeftin što beše njegova jedina prednost. Ulice, a bilo ih je najviše dve ili tri mirisale su an ovčetinu. Devojka sa kojom sam bio je govorila samo makedonski.

Sa brda je dolazio miris paleži, tako karakterističan za ranu jesen.

Devojka u čiju sanjivost pogleda sam se odmah zaljubio je preko lake lanene košulje nosila neki bakarni nakit koji je na suncu blještao  beznadežnim odsjajem.

Tog leta me je prevarila prva ozbiljnija devojka i želeo sam da se nekoj osvetim.

Stalno je padala neka topla kiša ili se meni tako činilo pa smo po ceo dan ležali pod malim šatorom i pili pivo.

Ja sam bio još nevešt u tome. Brzo bi me hvatao dremež. Ona je, pak, pila kao sunđer.

Osećao sam kako nam vreme izmiče. Imali smo plaćenih samo dvanaest dana a računali smo da ćemo se u tom ferijalnom odmaralištu švercovati bar dvadesetak.

Priroda našeg odnosa je postajala sve više prijateljska, uprkos mojim povremenim navaljivanjima.

Sada, sa ove distance, znam da je sve vreme igrala dvostruku igru. Zavodila me je i istovremeno bežala od mene.

Ležali smo ispod šatorskog krila i kad je sunce nemilosrdno peklo ono neverovatno ružno stenje okolo.

Otada sa mučnim oprezom gledam na izraženo prijateljstvo između muškarca i žene.

Zaboravio sam da kažem da je bila pet godina mlađa.

Kad bismo uveče izmileli ispod šatora po pljeskavice od ovčetine nosila je kratku suknju na crvene cvetiće, usku u kukovima.

Kačila se o mene tim svojim bokovima.

Ali, posle toga – niks.

Zašto se uopšte toga sećam?

Čemu vraćanje u ranu ili staru prošlost?

Zar nismo dovoljno dramskih zapleta nakupili sve ovo vreme?

U toplom šatoru…

Susret koji nije bio upriličen, ali se dogodio.

Dok sedim na predjesenjoj plaži, grmi.

Čuo sam da je moja mala Makedonka umrla. Bilo je neko rođendansko slavlje i predozirala se.

Sve to sa osvetom zbog prevare neke bivše otišlo je u beskraj.

Očajan sam. Umiru vršnjakinje mog zlatnog doba.

Možda su sada negde još vitkije i mlađe?

Između naša dva života ja biram ovo sada.

I ne sećam se više. Ali, da sam imao više vremena da je ohrabrim da me voli, sasvim sam ubeđen da bi, imajući više načina života, bila srećnija.