MILAN TODOROV: TEGET

 

Postoje sveci posle kojih smeju da se jedu jabuke. Mogu da ih jedu i majke koje su izgubile decu.

Postoje sveci posle kojih ne sme da se kupa u potocima, jezerima i rekama.
Postoje sveci posle kojih se režu čokoti.

Uvek me je nervirao taj testament svetaca.

Post kad su najteži radovi u polju.
Jednom, posle nekog takvog, vratim se kući dehidriran, opijen suncem, klonuo. Odem u kupatilo i istuširam se. Najpre mlakom a onda potpuno hladnom vodom.

Obrišem se samo ovlaš frotirom i izađem tako obnažen na terasu. Uvalim se u duboku stolicu, prinesem omiljenu duboku vinsku čašu ustima i osetim nekim šestim čulom da me neko posmatra.

Nikad me to čulo nije varalo. Ipak, nisam želeo da se zbog bilo čega snebivam.

Sunce je ovde bilo toplo, ali ne prejako kao u vinogradu. Budilo je čula. Osim toga, velika čaša hladnog vina pre obroka koji me je čekao u frizu: pečeno pile i u rerni kolač od jabuka. Jer, upravo je prošao Petrovdan.  

Odjednom sam se osećao dobro u svom telu. Opteretio sam se teškim fizičkim radom i imao sam snažan utisak da je sad samo potrebno da držim sve u vezi sa tim: znoj, sluz, dlake na pubisu… sve na svom mestu. Jako, na svom mestu.

Neke nevolje sam ostavio iza sebe. Doduše, njihova senka je još tumarala mojim ulicama, ali bila je sve veće plašljivo govno.

Senke okolnih kuća sekle su sunce kao limun na žute kriške.

Ipak, neko me je neprestano gledao.

Pomislih, živeću koliko ću živeti a zatim ću umreti onoliko koliko ću umreti.

Mislim da ljudi umiru na delove.

To mi se nikad nije sviđalo.

Mislio sam na hladno pilence i kolač od ranih jabuka.

Setio sam se Hemingveja. U jednoj njegovoj priči sa prizvukom rasizma, otac sina koji se vraća sa pijane zabave dočekuje sa hladnom pečenom piletinom i pitom od jabuka da bi mu izokola saopštio da ga devojka koju simpatiše, Indijanka, vara sa nekim besprizornim deranom iz indijanskog logora.

Kako spavati posle toga?

Podigao sam se iz pletenjače, ispio vino do dna, pretego se svom dužinom i ušao u hlad kuće.

Osećaj da je nešto bilo, nije me napuštao.

Dok sam ulazio u stan, začuo se fiksni telefon koji, inače, služi samo ta parastose i lažne pozive.

Nalazio se u skrivenom kutku, iza televizora ( takođe nepotrebne stvari) i morao je, kao i svaka retko korišćena stvar neprestano da bude na punjaču.

Jedva sam ga pronašao i stisnuo zeleno dugme,

Molim, rekao sam.

Neko sa druge strane je istog momenta spustio slušalicu.

Klok.

Plop.

Pi pi pi.

Posle je prestalo, ali dugo sam se pitao nije li neobično da osećaš na sebi pogled,  da čuješ zvuk telefona koji miruje, da u vetru koji se javlja kao božji znak pomoći u paklenim vrelinama ima nekog neželjenog, nekog drugog, nekog čiji je pogled na tvoje telo i tvoj ud jedna vrsta nemuštog govora neostvarenosti, potonulosti u ravan i površan bračni odnos…

Ta žena je posle rodila ćerku.

Ali, da ne govorimo o tim ženama…Dobre su majke. Uzorne u svemu. Svet je teget a jebeš teget kad se sve na njemu vidi.