MILAN TODOROV: SPIRIT OF THE DANUBE (iz serije Priče sa plaže)

 

 

Šta je duh neke reke?

Ko to zna?

Ovo je najtoplije leto koje pamtim.
Na  čardi novi, stari lik.

Ja vas znam. Imali ste pre trideset godina Džonosona od dvadeset konja.

Viđali smo se na Dunavu.

Trideset godina nisam bio na reci. Sad sam se vratio.
Da li zauvek?
Ako je svaki dan vek, onda je odgovor potvrdan.

Čitam neke eseje i nailazim na sintagmu „svežina sveta“. Ništa, ama baš ništa se nigde ni u pesmi, ni u priči, ni u romanu ne može reći o svežini sveta bez dugog, možda i doživotnog boravka na nekoj velikoj vodi koja uvek nešto nosi i na kojoj uzalud ispisuješ reči poput reči ne smeš itd…

Ne smeš je mnogo bolje od Zmajevog ne sme, ne sme…Dok ne smeš, znači da si jak.

Samo kukavice sve smeju.

U snovima, ili tik pre njih, reči su ukrštene. Ne razumemo se. Tražimo se. Svako je u svom interesovanju.

Devojka na plaži tik ispred mene presvlači donji deo bikinija prekrivena malim suvim grudnjakom. Kad svuče mokre, brzim pokretima oblači suve, narandžaste gaćice tako što tok pred međunožjem skida grudnjak i neverovatno hitro uskače u novi donji veš ili donji deo bikinija.

Svesna je povremenih pogleda.

Sa ženama je to često igra.

Erotizam tih lakih letnjih rituala je sasvim dozvoljen.

Uostalom, prevari se i Suljagina Fata.

Danas bi Mujaga završio u bukagijama.

Gdje je, Mujo, moje zlato obećato?

Eh, Fato, eh Fato…

Ali, gle, glavni junaci mojih snova nisu Fate. 

Meni je u snovima Laze Kostića, kako je to već primećeno, najlepši Lekin posmrtni pristanak na ljubav:

Hoću, ali ne mnogo.

Ludi Laza.

Trčao je oko Kovilja.

Ništa nije pomagalo.

Plivam besomučno.

Svaki dan od 15. maja kada je temperatura vode u Dunavu bila osamnaest stepeni do danas  26. glupog  avgusta.

Da li pomaže?

Ne znam. Lazi se Lenka u poslednjim snovima javila kao zbrčkana starica od pedeset godina.

Šta želim?

Sve manje sanjam.

Vrtim se u krug.

Džonson je bio dobar.

Bio sam najbrži, ali bez potrebe.

Međutim, reka za mene više nije povratak.

Devojke se vuku u tangicama sa vrlo sličnim stražnjicama kao bube.
Šta želim?

Cela planeta je dupe i pohlepa i želja koja se ne ostvaruje.

Kako smo samo sjebani a da to ne znamo odistinski?

Žene se krajem avgusta još uvijaju u pesku.

I dok to posmatram, voajer, ne voajer, obuzima me osećanje koje ne mogu još da odredim.
Nije tuga.

Zašto bi?

Nije melanholija.

Praznina?

Ne, neću konačan odgovor.

Kad umrem, upotrebite moju kožu kao kožu jelena za naočare.

Da vidite glavnog junaka na koga se upravo pomokrio pas devojke koja se presvlačila bez zazora.