Najteže
u životu je nositi se sa sopstvenom beživotnošću.
Osećate
da vas je nešto zgrabilo, nešto jako, nešto što ne nestaje a nema nikakav
smisao, osim što vam stvara taj osećaj da ste na putu gubitka.
Pođimo
od banalnosti simpatija.
Tu
se priča vrti oko biblijskih dilema. U Starom zavetu, koji sam kao student
književnosti iščitavao sa mešavinom ushićenosti i zaprepašćenja, čovek nema
pravo na emociju.
Umesto
toga, zahteva se slepa poslušnost vrhovnom bogu. Pravo na život ne podrazumeva
angažman sa drugim ljudima. Bogovi uzimaju čoveku sinove i kažu mu: Ako me se
odrekneš, prestaću da ti ubijam decu. Ali, on, taj biblijski čovek se ne odriče
boga i gubi sina, jednog za drugim.
I
sad o strasti.
Ne,
ne postoji tu nikakva vatra iz oka slavne lepotice.
One
imaju svoje trijumfe dok trava raste, pa zatim vene, postaje parfem mirisa
sena. Pokošenog, pogrešno naravno.
Moje
iskustvo je drugačije. Ne pamtim mirise kao Prust. Oslanjam se na reči koje sam
rekao i koje su mi uzvraćene ili ne.
Na
primer. žena koja me prvi put vidi na plaži i kaže mi Dobar dan.
Posle
pola časa prilazi ponovo i govori da mi se nije uzalud javila, te me moli da
joj pričuvam ranac sa telefonom i novčanikom, kako mi otkriva.
Zatim odlazi niz obalu da bi se mokra vratila posle bezmalo sat vremena.
Skakuće s noge na nogu, otresa kapljice vode svud naokolo i smeje se širokim
belim osmehom.
Ja sam žena iz tvoje priče, kaže.
Otvaram
limenku piva i žmurim dok je ispijam naiskap.
Нема коментара:
Постави коментар