MILAN TODOROV: RITMOVI

 

 

Svojevremeno mi je naš vladika, sa kojim sam tada bio u srdačnim prijateljskim odnosima, rekao da je najveća mana našeg naroda nestrpljivost.

Složio sam se. Tada sam još bio u vremenu opštosti. Smatrao sam da je svet opšte merilo mog postojanja. Svet sa svojim ratovima, kataklizmama, usponima, otkrićima, podlostima i hladnoćom, užasnom hladnoćom koja neizbežno čeka na kraju kao crna mačka nesreće.

Danas sam, unekoliko. izmenio pogled na svet. Postoji samo moj i tuđi svet. I, naravno, u tom oklopu svet muškaraca i svet žena.

Uz važnu napomenu: žene su strpljivije od muškaraca.

Pre veze, u vezi i posle nje. Ljubav je tu negde, ali verovanje u ljubav koja je definitivno iščezla je odista poslednja stanica.

Što se razlaz i potpuni gubitak žene ili muškarca čini izvesnijim usled nečega što ne možemo da objasnimo osim zapetljavanjem kosmičkih čvorova sreće i nesreće, to više sanjamo o njoj ili njemu odlazećem.

Poznavao sam njihovu ljubav. U to vreme ranim sedamdesetih bila je to neuobičajena javna pojava. On, zvaću ga Platonov, bio je atletska pojava. Ona, plavuša adekvatnih fizičkih predispozicija.

Bio sam dečak, stariji pubertetlija i uvek kad bi ih ugledao kako bodri i uzneseni prolaze Molinarijevim parkom osetio bih nešto slično električnom udaru.

Kao da su punili i moje telo snagom budućih ljubavi.

Posle ću razumeti da je to jedna od niza zamki koje će mi se u ljubavnom životu (imenujmo to tom otrcanom frazom) pokazati kao klizav teren.

Možda moje odocnele predstave o ljubavi nisu sasvim istinite, ali sam sasvim uveren da je ljubav strašno istinita na elementaran način.

Razveli su se, to hoću da kažem.

Zašto?

Ne znam.

Nastavili su da žive u istom, malom stanu. Ona je imala zasebnu sobu u koju se odlazeći na spavanje zaključavala.

Nastavili su i da odlaze u istu krčmu kao i pre razvoda. Svako veče na nekoliko kratkih pića ili šta već. Samo su sada sedeli za razdvojenim stolovima.

Niko nije znao šta se dogodilo.

Da li je on umro u nekoj svemirskoj petlji u njenom umu ili je ona… ali šta sa tim saznanjem?

U drugoj polovini priče o njima postoji neproverena epizoda da se on, jedne večeri, vratio mnogo kasnije od nje iz omiljene im kafanice, da je popio više lozovača nego što je običavao i da je došavši u zajednički stan pokucao na vrata njene zaključane sobe.

Međutim, ona se menjala.

Njegovo odsustvo je postalo neka vrsta potrebe da se sasvim izmeni. Da bude ono što nije bila dok je bila s njim.

Da više ne živi u samo jednom vremenu.

Ne verujem da je tada imala drugog.

Ne, bilo je to tek dvojstvo osećanja, rana faza skrivene dvostrukosti.

Dakle, on je kuckao po vratima a ona nije otvarala.

Mala noćna igra.

Bivalo je to već, sigurno je mislila.

Ali Platonov je bio predvodnik Sokola, fiskulturnik, atleta i bilo je dovoljno da ramenom nalegne na vrata i da brava popusti.

Ostalo je sve u sferi nagađanja.

Ona je vrisnula.

Privlačnost prema njemu je postala okrutna.

Možda je osetila da je njegova strast sada samo atavizam.

Platonov nije imao dileme. Grubom silom ju je primorao da mu se preda.

I tu bi bio kraj.

Ali, ne.

Platonov je, pričala je posle najboljoj drugarici, sve vreme groktao:
Volim te, volim, te, volim te.

Da to nije govorio, rekla je, sve bih mu oprostila.

Bili su to neizbežni ritmovi gubitka.