Dunav
na različitom jezicima menja pol.
Moguće
je da je žensko. Ne, ne mislim o tome dok ulazim u njega sa lako naježenim
bradavicama. Kasnije, čini mi se ta tvrdnja sasvim opravdanom. Ćudljiv je, čas
ti pripada i pokaže ti to, a onda sutradan, možda preko noći, sve kule od peska
poruši.
Kad
sam kod kula od peska… I one se menjaju. Nekad, kao dete, a beše to juče,
pravio sam kule od peska uz obalu tada još bespolnog Dunava tako što bih puštao
da mi mokri, upravo uzeti pesak iz reke, kaplje između prstiju i pravi
grozdaste male kule. Danas na plaži neka deca prave kulu od peska visoku
bezmalo metar, oivičenu kamenom a u središtu kule su neka drvena odbačena vrata
i štapovi kao batine.
Ali
Dunava se to ne tiče. On jednako teče sa nama i sa novim dečacima i devojčicama
i ženama koje se slikaju na peščanim dinama, još lepe i vitke
i govore besćutim usnama: Tu sam, tu sam, pogledaj me Dunave moj.
Ovo,
avgust je najlepše vreme Dunava. Sad se ljudi i žene ne merkaju kao u rano proleće. Naša tela su
samostalnija i ne pate od bespotrebnog stida.
Sad
smo kao reka. Samo svoji.
Ipak,
strašna je i istovremeno divna usamljenost u golom telu. Slobodan si a ne znaš
kako da utekneš iz njega, iz njegove protočnosti, iz njegovog Dunava smrti.
Večeras
sam u svojoj vozljubljenoj čardi ponovo upoznao dečaka iz ulice mog detinjstva.
Ćelav je, tetoviran, četiri godine zatvora iza sebe, mnoštvo žena uglavnom
mlađih od njega trideset godina.
Pitam
ga gde radi.
U muzeju, kaže. Noćni čuvar. Rastavljen. Trenutno nije u vezi jer ga je
poslednja mladica finansijski sasvim izmorila.
Ali,
kaže, moram što pre da nađem neku. I opet će da bude mlađa od moje ćerke iz
prvog braka.
Zašto?
Volim.
I?
Neću
da se razbolim od starosti.
Iznenadio
me je. Razboleti se od starosti je opasna stvar.
Dunav,
mislim, nikad ne stari. Dobro je biti i ćutati uz njega. Možda nešto jednog
dana shvatimo. Možda je to potreba za stapanjem. Kapljice vode u talasu trče
jedne za drugim.
Ne
vraćaj se nikad u prošlost.
Sad
mi je jasno zašto tip iz obezbeđenja muzeja voli mlade devojke.
Odmaram
se uz reku.
Ništa
mi nije potrebno.
Nikakve
varke tela pri kraju leta.
Ne
spremam drva za zimu.
Ne
znam kakva će zima da bude.
Ležim
na pesku. Posle se teško perem. Ležim u sve dubljem pesku. Pesak je moja
prirodna zamisao sreće.
Ako
oslušnem, mogu da čujem bivše talase. Sve bivše devojke, Sve bivše žene.
Skakao
sam na glavu sa mostarskog mosta, kaže dete-starac sa kojim pijem pivo na
čardi.
Nikad
na noge.
Bio
sam tamo. Imao devojku iz tog grada. Osramotila me je. Nije sad važno kako.
Pesak,
beli pesak me grli kao ruka devojke.
Нема коментара:
Постави коментар