Posekao
sam palac na nozi, slučajno, na plaži. Ušao sam neoprezno u vodu. Mrzim ono
hlađenje žila na rukama i nogama pre nego što se bacim u reku zvanu Dunav, mada
bi joj prikladnije bilo da se zove Crna, jer dolazi iz Crne šume i nestaje u
Crnom moru.
Posekotina
je bila zanemarljiva. Po dolasku kući dezinfikovao sam je alkoholom, stavio
flaster i nastavio da se njišem u krletki prerano okončanog leta.
Malo
sam pisao. Čitao nisam ništa. Uostalom, sve je već i pročitano i napisano.
To
mi daje osećaj sigurnosti. Osećaj da ja tu ništa ne mogu. Ni da se osramotim ni
da se uzvisim.
Dešava
se da mi se poneki čitalac mojih priča i romana javi i kaže da je veoma
zadovoljan.
Meni
je i samo jedan ili jedna takva dovoljna.
Kad
smo izvodili Patku, kolektivni kabare za koji sam napisao pregršt songova i
lakih proznih flertova, igrali smo predstavu u garni hotelu i za desetak
gledalaca. Posle se tražila karta više, ali to nije tema.
Tema
je taj stalni osećaj da mi nedostaje celina.
Zbog
toga sam mnogo hodao. Dok voziš auto, ma koliko on velik bio, uskraćen si za prepuštanje
onom divnom čudu: šta bude da bude.
Kad
će se rat završiti?
Kad
ću umreti?
Da
li sam još živ?
Kako
da to znam?
Koliko
mrvica hleba za gladne ptice ima u mojoj tastaturi za laptop?
Da
li je laptop zamena za lapot?
Osim
toga, stalno imam osećaj da kasnim.
Prst
na okidaču je postao mek i neodlučan.
Gnoji
se.
Jebo
prst, rekao mi je moj novi prijatelj, debeli Miranović iz Berana, koji
ilegalno, kao u prohibiciji, toči alkohol na plaži.
Svideo
mi se.
Čistio
je plažu kao plaćenik, na glavu, po izlasku iz legije.
Ja
ću ti ga odrezati, rekao je. I, slušaj šta ti kažem, ni slučajno da ga lečiš.
Moraš da ga izgubiš. Tako ti je to.
Spavao
sam trzavo. Noći su mokre. Jedina uteha mi je bila kesica lavande koju bih u
trenucima kada me, oko ponoći, uhvati kriza, trljao o nozdrve.
Prst
mi je otekao.
Ako,
rekao je Beranac. Popi pivo, ma šta jedno, popi dva na moj račun.
Bio
je siromašan kao crkveni miš. Grabuljao je sve vreme pesak ispred svoje niše.
Uprkos tome popio sam tri piva na njegov račun.
On
je samo prečišćavao dunavski pesak. Pustinju u koju tonemo sa svim našim tovarima
tobože zlatnih emocija
Skoro
da nije bilo nikoga na plaži. Sunce, taj naš zaštitmiki ubica se negde kurvao
na naš račun.
Imao
je opravdanje. Približavao se kraj sezone.
Pomalo
je duvalo sa Karpata.
Pitali
smo se da li će i ovde biti rata.
Beranac
se kladio da hoće.
Žena
nije bilo. Ili ih je bivalo sve manje. Poslednje guzice koje se, sasvim svesne
naše glupe usredsređenosti na taj oblak sala, upinju iz sve snage da nas
megnetišu.
Na
vrbama se hvata zelena mahovina. Prišao sam jednoj. Nije bila mahovina, nego
zelena boja za drvo i metal.
Svaki
pokušaj revolucije su, pomislih, ubili da dostupnošću lakih droga.
Tako to, valjda, ide.
I
tamo gde me je ugrizla meduza Atlantide kao da se sve smirivalo.
Ugrizlo
me je nešto nepoznato.
Dok
se ne povrati, pomislih, neću znati šta me je ugrizlo. Praistorija, zabluda
medicine, kenjanje o narodnoj alternativi i sličnim idiotlucima tipa što me ne
ubije to me ojača ili ojkača da pevam i plačem…
Za
sada je to mali rez, rov u ratu na pragu moje lažne, dobro čuvane i ušuškavane
sreće.
Ipak,
bile su to besmislene bajalice.
Morao
sam kod lekara.
Nisam
hteo.
Probao sam sa vrelom čiodom.
Nadražaj
u kome je bilo svega osim mene, pulsirao je i dalje veoma bolno.
Umreću.
To
je sigurno.
Uostalom,
svi umiru.
Šta bih mogao da uradim da me bar neko pamti?
Pamćenje
ne boli.
To
nije dobro.
Nedavno
me je jedna čitateljka pitala da li se sećam svih svojih ljubavi. Pravih i onih
pod znacima navoda.
Nisam
znao gde sam.
Нема коментара:
Постави коментар