MILAN TODOROV: OKVIRI

 

I uživanje ima okvir. To je kao šanžer. Ispucaš se i gotovo.

Nisam voleo oružje. U vojsci sam bio Nikoletina Bursać sa onim šarcem iz filmova Veljka Bulajića.

Posle sam godinama imao onaj mali Zastavin pištolj. Kad mi se pre šest godina ubio prijatelj iz istog takvog, otišao sam u policijsku stanicu i predao im ga, kao i svu municiju za njega.

Zbogom, oružje.

Sećam se toga i sada. Ne znam zašto. Za sada, ne mislim da se ubijam.

Mislim na uživanje.

Po povratku iz omiljene čarde na reci svratio sam u megamarket da kupim večeru. Neka baba, još lepih crta lica, ali potpuno okrugla, preporučuje mi roštilj kobasice. Uzimam dva para.

Baba kaže da su sada najbolje, jer su na sniženju. Odstojale, mrmlja babuskera dok ide iza mene.

Police, puni rafovi slatkiša i pića. Sve za uživanje.

Ne gledam ni levo no desno, kaže baba dok prilazimo kasi.

U osnovi, baba mi se dopada. To je moj poznati svet. U jednom trenu u njoj vidim pokojnu mamu, koja je tvrdila da živi sasvim lagodno sa vrlo malom penzijom samo zato što ume da, njen izraz: ekonomiše.

Hoću nešto da joj kažem, a nemam šta.

U poslednje vreme primećujem da zalazim na taj put u ćutanje.

Naravno, za to će biti potrebno još mnogo vežbanja.

Želim sve više svetla kako ovo nebesko počinje da nam se uskraćuje.

Želim što sjajnija svetla.

U ovom gradu skoro sve poznajem a ne mogu da nađem nikoga koga odista poznajem.

Bivše zgrade, novi semafori, bucmasta devojka koja na glavnom gradskom trgu, bez ozvučenja, svako veče peva, u stvari zapeva, tobožnje kosovske pesme. Narodnjake u koje sam celog života pokušavao da se izgubim, ali bez uspeha.

„Otišla si bezimena

Ostala mi uspomena…“

Neki stari poznanik, još iz studentskih dana, rekao mi je da mu moje pisanje liči na Serena Kirkegora.

Pokušavao sam da ga čitam, ali nije išlo.
Da je znao znao za babu možda bi me povezao sa Zločinom i kaznom.

Osvrnem se, baba pogledom pretražuje sve kutke  samoposluge kao da je u svemiru.

Ako nam se oči susretnu, gotov sam.

Najbolje je da svako kruži u svom svetu kao mušica oko ponoćne lampe.

Idem pravo ka kasi. U stvari, lebdim.

Mislim na to zašto me privlači reka i čarda pored nje.

To je zbog toga što su, ponekad, tamo ljudi koji su nekad pripadali istom svetu kao i ja. Ne znam šta se desilo sa svakim čocekom pojedinačno ili sa svakom ženom.

Nešto se dogodilo. Ostavilo uključenu ličnu uzbunu, koja se još, ponegde lakše a ponegde teže, čita na licu.

Možda je sve samo optička varka. Recimo, ta plava žena u daljini koja stalno rukom pomera okovratnik bele svilene košulje da bi joj se videlo oblo i glatko rame.

Izlazim iz prodavnice. Baba je zakasnela baba. Ne mogu da složim sličice u glavi.

Ritam ovog leta me zbunjuje. Noću je ponekad sve moguće a ponekad ništa nije moguće.

Sad mi je žao što sam vratio oružje.

Ne, ne bih se ubio. Ali, osećaj da si, uprkos svemu, uprkos svim dobronamernim babama ovog sveta i ženama od stakla ovoga sveta, u pustinji.

Pre dvadesetak godina bio samu pustinji Negev u Izraelu.

Na ulazu u pustinju upozorili su nas na tu činjenicu. Svi smo, sramotno brzo, pokupovali flaše sa vodom.

Pustinja je bila ista kao i kada je sveti Sava u jednom manastiru u njoj boravio i, kažu, tamo ostavio zapis o leku protiv raka.

Stigao sam na brdo. Vetar je u dolini razapinjao dim spaljene trave oko rafinerije.

Ali, ovde, na brdu, to se nije osećalo. Samo se video plavi trag niz reku.