MILAN TODOROV: PATULJCI

 

 

 

 

U  noćima kada je Mesec pun, malo i loše spavam.

Čeprkao sam po netu i ono što sam nalazio uglavnom se svodilo na to da sam previše osetljiv i da to, ta osetljivost i to Mesečevo seirenja nad mojim krevetom, nije ništa ozbiljno.

Zbilja, zašto bih spavao svaku noć?

Mislim na razne stvari. Recimo, vozeći auto ispod tvrđave danas sam zamalo zgazio biciklistu. Ne samo što je bio neupadljiv, nego je bio i, kako videh u retrovizoru, pravi, pravcati patuljak. Međutim, i to sam video u megnovenju, čovek je bio sasvim uredno i po svim propisima odeven za slalom gradom: kaciga, naočare, crni šorc, patike sa verovatno jakim kramponima.

Bio je tip koji na sve misli i koga ništa ne može da iznenadi.

A zamalo da od njega napravim palačinku.

Uf. Dobro je.

Premda mislim da izvesnost nije nimalo stvar sigurnosti. Uostalom, lišće upravo pada. Lagano. Vidi se da ume. Radi to milionima godina.

A ja?

Hm.

Mi ne odlučujemo ni o čemu.

O najhladnijoj zimi među zimama koje, kako nam ptrete, nadolaze, recimo.

Ali šta je suštinska hladnoća?

Teško je o hladnoći misliti sa pola litra belog vina u mešini na vrelini miholjskog leta.

Uvek sam od svih delova lepote leta najviše voleo poslednju krišku.

Vozeći, jedne ne tako davne jeseni, pun stari dobri Berlingo, grožđa, kod karlovačke česme zaustaviše me dvoje biciklista. Zbunilo ih je skretanje ka, nekada punim barama zlatnih riba, ka Vajsovoj rupi, danas zaboravljenoj.

Pokazao sam im put i pružio pregršt zrelih slatkih grozdova.

Biciklistkinja je porumenela.

Ali nije u njenom zahvalnom pogledu bulo ničega što bi značilo emotivnu znatiželju.

Bila je verna ljuba.

Verne ljube su poput lepe ždrebice upregnute u karuce. Vuku, ne gube vreme, ali kao da stalno govore: Evo me, evo me, pa ti vidi šta ćeš.

Bezmalo svako veče odlazim u grad i šetam, naizgled besciljno, u senci katedrale.

Bože, šta me je dovelo dovde?

Da se borim sa gpdinama...

(Sleganje ramenima i osećaj da me neko gleda,)

 

 

 

 

 

U  noćima kada je Mesec pun malo i loše spavam.

Čeprkao sam po netu i ono što sam nalazio uglavnom se svodilo na to da sam previše osetljiv i da to, ta osetljivost i to Mesečevo seirenja nad mojim krevetom, nije ništa ozbiljno.

Zbilja, zašto bih spavao svaku noć?

Mislim na razne stvari. Recimo, vozeći auto ispod tvrđave danas sam zamalo zgazio biciklistu. Ne samo što je bio neupadljiv, nego je bio i, kako videh u retrovizoru, pravi, pravcati patuljak. Međutim, i to sam video u megnovenju, čovek je bio sasvim uredno i po svim propisima odeven za slalom gradom: kaciga, naočare, crni šorc, patike sa verovatno jakim kramponima.

Bio je tip koji na sve misli i koga ništa ne može da iznenadi.

A zamalo da od njega napravim palačinku.

Uf. Dobro je.

Premda mislim da izvesnost nije nimalo stvar sigurnosti. Uostalom, lišće upravo pada. Lagano. Vidi se da ume. Radi to milionima godina.

A ja?

Hm.

Mi ne odlučujemo ni o čemu.

O najhladnijoj zimi među zimama koje, kako nam ptrete, nadolaze, recimo.

Ali šta je suštinska hladnoća?

Teško je o hladnoći misliti sa pola litra belog vina u mešini na vrelini miholjskog leta.

Uvek sam od svih delova lepote leta najviše voleo poslednju krišku.

Vozeći, jedne ne tako davne jeseni, pun stari dobri Berlingo, grožđa, kod karlovačke česme zaustaviše me dvoje biciklista. Zbunilo ih je skretanje ka, nekada punim barama zlatnih riba, ka Vajsovoj rupi, danas zaboravljenoj.

Pokazao sam im put i pružio pregršt zrelih slatkih grozdova.

Biciklistkinja je porumenela.

Ali nije u njenom zahvalnom pogledu bulo ničega što bi značilo emotivnu znatiželju.

Bila je verna ljuba.

Verne ljube su poput lepe ždrebice upregnute u karuce. Vuku, ne gube vreme, ali kao da stalno govore: Evo me, evo me, pa ti vidi šta ćeš.

Bezmalo svako veče odlazim u grad i šetam, naizgled besciljno, u senci katedrale.

Bože, šta me sprečava da volim više nego što obično volim?