Više nigde ne žurim. Dosta je bilo, premda mi zavet za sada teško ide. Kosio sam travu i brzo, isuviše brzo čistio betonsku stazu od sasečenih vlati.
Dežmekasta
komšinica se začudila. Zašto tako brzo, pitala je.
Zato
što mene košenje trave nimalo ne zanima.
Uostalom,
u svetu je najzad u porastu trend nekošenja trave, gde god je to moguće. Tako se,
tvrde, čuva onaj divni mali ekosistem pun crva, glista, bubica, krtica i ko zna
čega još bez koga ne bismo bili ovo što jesmo.
Tip
me crnim karavanom saseče u raskrsnici u kojoj sam imao prvenstvo prolaza. Neoprezno
mu zatrubim. Prestiže me, uključuje četiri migavca i zove me da se tučemo.
Gledam
ga. Grudi maljave, na njima krstača kao za dečji grob, bože me prosti,
neobrijan i govori kroz nos: Hnj, hnj, hnj…
Ništa, kažem i odlazim.
Svet
slabih, pomislim neočekivano zadovoljan.
Svet
slabih koji je većina.
Koliko
dugo sam umišljao da sam u svetu jakih? Svetu u kome nema spoticanja. Brojevi
telefona koji sve rešavaju.
Nastavljam
da vozim sa sunčanim naočarima.
Bolje
je. Ne vidim tako jasno lica, njihov očaj prekriven arogancijom.
Kuda ide svet?
Glupo pitanje. To razmišljanje podseća me na neispravan časovnik u
našoj kuhinji. Znao je da žuri po pola časa i više dnevno. A ja sa nikad nisam
usudio, uprkos nerviranju, da ga skinem sa zida.
Možda
mi meri otkucaje srca?
Buduće
zanose.
Buduća
pročišćavanja duše.
U
prodavnici sportske opreme danima merkam kamperski šator. Ima sve: sto,
stolice, butan bocu, lampu na gas. Hermetičan je.
Idealan
za dolazeću polarnu zimu bez ogreva.
Razapeti
ga nasred sobe. Ili još bolje kuhinje. Ne otvarati. Kunjati.
Čekati.
Ne
brzati.
Pretplatiti
se na laž društvenih mreža.
Živeti
kao buba u kutiji.
Slušati:
„Nama je lepo, dok je svima gore, mi smo kafanski ljudi i pili smo do zore“.
Sećati
se tog refrena sa poslednje ovogodišnje plaže, zabljesnute odblescima slabo
upakovanog ženskog mesa.
Нема коментара:
Постави коментар