Postoji ta neka nevina samouverenost mladih žena. To je nešto kao usporavanje vremena.
Vozio
sam prenapregnutim putem pokraj gradske mlekare kada je crveni Megan sa
oznakama L dao levi migavac a onda, upravo kada sam hteo da pređem u desnu
traku, bez objave skrenuo desno.
Mlad
vozač, pomislio sam i još verovao da će ga instruktor zbog toga ukoriti.
Međutim, u prolasku, u magnovenju, videh lepu crnokosu devojku, onu od onih
koje sada tako ponosno drže uspravno svoje telo providno kao sunčeva svetlost.
Instruktor
nije ni trepnuo zbog njene greške.
Sedeo
je, tačnije ležao, labavo uglavljen u suvozačevo sedište.
Zastali
smo, naporedno, jedni pored drugih na prvom semaforu.
U
ovom gradu semafori su spori kao dobra smrt.
Pogledao
sam kratkim trzajem smutnog oka instruktrora vožnje.
Da
li ima dece?
Bilo
je to najgluplje pitanje koje se može u tom trenutku postaviti.
I,
najzad, zašto je to važno?
Devojka
je bila nepogrešivo optimistična.
U
kolima je, čulo se, treštala muzika. Neeeeeko romulansko zavijanje bez suptilne
harmonije.
Šta
sam očekivao?
Zar
Lučiju di Lamermur, koju pamtim još iz osnovne škole. Nastavnica muzičkog nas
je terala da svakog ponedeljka posle podneva na talasima Radio Novog Sada
slušamo klasičnu muziku. Ja to nisam voleo. Trebalo je da slušamo sat klasike i
zatim u svesku zapišemo sve kompozicije koje su emitovane.
Nisam
zapisao nijednu i dobio sam jedinicu.
Moj
drug, najgori đak u razredu, koga smo zvali Struja i koji će se posle propiti i
pričati svima svoje iskustvo sa rođenom sestrom i učiteljicom i… laži do laži –
dobio je pet.
Kako?
Setio
se da prepiše najavu radijskog programa iz RTV vodiča štampanog unapred u
Dnevniku.
I
tu je, na prvom mestu bila tajanstvena Lučija ili Lucija.
Posle
sam saznao nešto o njoj. Patnja, uglavnom.
Pomalo
flerta sa čovekom iz susedne porodice.
Razdor.
Pokušaji
i pokušaji da se stvari postave u ravnotežu, ali uzalud.
Svako
je zadržao sve delove sebe samo za sebe.
I
taj instruktor vožnje, ličio mi je na lika iz Lučije di Lamermur.
Čovek
koji će toj mladoj osobi dati samo delove sebe.
Tako
će se, znao sam iz sopstvenog grešnog iskustva, ta devojka pretvoriti u
nevidljivu ženu.
Nevidljive žene…
Muzej nevidljivih ljubavi...
Razilazimo se.
Papučica
za gas će se izlizati, kao što će se sve stvari jednom izlizati. Strah od
intimnosti i strah od povređenosti, recimo.
Ili
misao da nijedna osoba ne predstavlja sve?
Iz
gubitka nastaju novi dobici.
Da
li će ti dati?
Ne
znam ja to…
Ja
nisam odavde…
Ja
sam došao na biciklu…
Na
parnoj lokomotivi…Na Dunav stanicu… Na garež i nestanak pruga kroz grad…
Na
buduće nestanke…
Delovi
nas možda nisu dovoljni za nas.
Usplahiren
odlazim na obalu.
Stubovi
starog mosta odeveni su u obrise paklene pomorandže.
Нема коментара:
Постави коментар