Kafana
na obali reke u koju odlazim svako veče polako prestaje da bude popularno
mesto.
Sedeti
uz reku postaje hladno. Nedostaju neka draga lica, ona koja se pojavljuju odjednom
u sto godina tobože i nestaju da se vrate opet posle sto godina naše samoće.
Nagovaram
menadžera kafane da zastakli terasu. Tek toliko da nas ne oduva košava, koju
ovde zovu Kurati Janoš, jer najčešće udara sa severa iz Mađarske. Pičata Kata,
je kao i svaka žena vezana za reku, divno blaga. Pre svega nije toliko hladna.
Ima divne noge, koje, kao i sve dugonoge, voli da prekršta. I onda s juga nama
dolazi manje halabuke.
Menadžer
me gleda, osećam, sa sve većim poverenjem, premda se ne poznajemo, osim što uvek
naručujem ista pića: pivo sa duplim konjakom i plaćam malo više od zvanične
cene.
Kažem
mu da je otac mog venčanog kuma projektovao taj dom koju sada zovu čarda.
On
sleže ramenima.
Vremena
su protekla rekom.
Velika
je to investicija, kaže.
Ne
možeš dobiti, ako ne daš, odgovaram.
Sredovečni
čovek i žena približnih godina prolaze terasom ka obali. Veče se spustilo kao
kradljivac romantične jesenje scene.
Bože,
rečni bože, ukoliko postojiš, spasi me romantike. Spasi putnike na vodi sveti
lađaru koji si obuzdao oluju na moru i nahranio ribom pet stotina i nešto, ako
ne grešim, gladnih usta.
Gladan
sam, bože ove reke. Ne znam kako se dele parohije na vodi. na zemlji se to zna.
Kad
mi je umrla majka, otišao sam do obližnje crkve da zamolim popa da je sahrani.
Moja
majka je bila dobra vernica, ali, interesantno, kako je starila i približavala
se smrti, nejasno, nespoznajno, odmicala se od crkve i sveštenika.
Lokalni
pop je pristajao da joj održi opelo, ali se plašio drugog lokalnog popa kome je
majka, po nekakvom parohijskom rasporedu, pripadala.
No,
sve je prošlo u redu.
Dakle, neizvesni muškarac i dobra žena, vidi se po tome što ga sledi u stopu, ruku punih
namirnica, ne znam da li mu je žena ili samo kuvarica na brodu koji svetli u
daljini, prilaze obali kojoj se velikom brzinom približava čamac sa nejasnom
stranom zastavom. Vešto ulaze u njega i on se, bez gašenja motora, sada tiho,
udaljava ka svetlima u noći.
Ustajem
i odlazim. U zelenom dovratku čarde pomazim, kao i uvek, po glavi crnog mladog
psa. On to očekuje. Njemu to, kao i meni znači.
To
je kao slika ne veb stranici neke drage, ali fizički nedodirnute osobe.
Stižem
kući i čitam ispovest nekog Engleza koji na proslavi trideset godina braka piše
da protok njihovog zajedničkog vremena, voljenja, stbaranja dece, povremenih
sumnji, zatim ravnodušnosti i ipak nemogućnosti zaborava nisu vredni pažnje,
jer je sve proletelo.
Kakav
pragmatizam, mislim.
A
zatim, mislim, ha mislim, ne može niko očekivati dobra vremena bez loših.
Za
sutra prognoziraju kišu.
Jebi
se, meteoroškinjo na nezavisnoj televiziji.
Loše
dolazi.
Pa...
To
svako može da kaže.
I
opet mislim na čamac u noći koji nosi čoveka i ženu i hranu za sutra kad brod
isplovi, kad ne bude ničega osim gladi i ljubavi...
Нема коментара:
Постави коментар