Veče
je rano palo. Kao i uvek oko devetnaest časova hitam uz Trandžamentski breg
kući. Na prvoj krivini, blizu stanice policije, neki visok, koščat mladić
podiže palac i stopira me.
Nema
smisla da stanem i povezem ga. Do prvog skretanje ka kući nema više od pet
stotina metara. Na njegovom licu, u retrovizoru, vidim osećaj izneverenosti
pomešan sa malo gneva.
To
je njegovo pravo. Ipak, iznenađuje me kako se izraz njegovog lica od molbenog i
skrušenog pretvara u lice nimalo prijateljsko, preteće i ružno.
Misli
da sam jak i da ne razumem tuđu muku.
Žene
su, po mom mišljenju koje može biti netačno i subjektivno, mnogo plemenitije.
Što si slabiji, više te vole.
Zaustavio
sam auto i krenuo u rikverc.
On
se uzvrpoljio. Na njegovom licu opet je bio molećiv izraz.
Meni
je trebalo ovo za poravnanje veština prepoznavanja.
Izraz
njegovog lica me je razočarao.
Koristoljubiva
pička, pomislih i dodavši gas pojurih nanovo uz brdo.
Volim,
naime, ljude jače od mene.
I
žene jače od mene.
Mislim
da su svi moji preci bili jači, i što je važnije, bolji od mene.
Bežali
iz Prizrena sa Šakabendom. Plovili, uz morsku bolest u Čigago.
Išli
u ratove kao dobrovoljci. ( Uzgred, ne da mi se da odem do rodnog sela i
poklonim se pred spomenikom u centru, spomenikom na kome je ispisano ime mog
dede solunskog dobrovoljca).
Rovit
sam.
Ponekad
noću bulaznim.
Dok
sam odlazio od auto stopera mogao sam na njegovim usnama da pročitam: Nosi se u
pičku materinu.
Bilo
je glupo da se vratim.
Pička materina je jeftina metafora. I to ti ne zameram. Ali, burazeru, ti ne shvataš da meni nisi ni u kom obliku potreban, jebo te sveti Jerolim!
A, nisam ni ja
tebi.
Meni
je potrebna ono što me vuče unutra.
Nisam
siguran šta je to. Postoji, čitao sam, neki magnet u glavi koji ptice koriste
kao GPS leteći od jednog zemljinog pola do drugog.
Ali
dok lete, tačnije dok preleću niko nema pri sebi olovku boje neba da zapiše taj
put.
I
sad mi lutamo. Ti stopiraš, a ne znaš kuda ideš.
Mene,
možda zavitlava neko, ko ne zna kuda bi.
Ja,
takođe, ne znam.
Opasno
je biti prisan. Kuda to vodi? Te aluzije i iluzije?
Trebalo
bi otići na onu planinu. Stan me čeka. Mogu tamo da živim do smrti. Jesti zdravu hranu i disati zdrav vazduh. Umreti zdrav!
Ali,
postoje razne vrste nade.
A
ja znam sebe: kad jednom odem više se ne vraćam.
Pariz
– Dakar.
Pustinja.
Jebi
se,dušo moja nenapukla.
Нема коментара:
Постави коментар