MILAN TODOROV: PARIZ PARIZ

 

 

Veče je rano palo. Kao i uvek oko devetnaest časova hitam uz Trandžamentski breg kući. Na prvoj krivini, blizu stanice policije, neki visok, koščat mladić podiže palac i stopira me.

Nema smisla da stanem i povezem ga. Do prvog skretanje ka kući nema više od pet stotina metara. Na njegovom licu, u retrovizoru, vidim osećaj izneverenosti pomešan sa malo gneva.

To je njegovo pravo. Ipak, iznenađuje me kako se izraz njegovog lica od molbenog i skrušenog pretvara u lice nimalo prijateljsko, preteće i ružno.

Misli da sam jak i da ne razumem tuđu muku.

Žene su, po mom mišljenju koje može biti netačno i subjektivno, mnogo plemenitije. Što si slabiji, više te vole.

Zaustavio sam auto i krenuo u rikverc.

On se uzvrpoljio. Na njegovom licu opet je bio molećiv izraz.

Meni je trebalo ovo za poravnanje veština prepoznavanja.

Izraz njegovog lica me je razočarao.

Koristoljubiva pička, pomislih i dodavši gas pojurih nanovo uz brdo.

Volim, naime, ljude jače od mene.

I žene jače od mene.

Mislim da su svi moji preci bili jači, i što je važnije, bolji od mene.

Bežali iz Prizrena sa Šakabendom. Plovili, uz morsku bolest u Čigago.

Išli u ratove kao dobrovoljci. ( Uzgred, ne da mi se da odem do rodnog sela i poklonim se pred spomenikom u centru, spomenikom na kome je ispisano ime mog dede solunskog dobrovoljca).

Rovit sam.

Ponekad noću bulaznim.

Dok sam odlazio od auto stopera mogao sam na njegovim usnama da pročitam: Nosi se u pičku materinu.

Bilo je glupo da se vratim.

Pička materina je jeftina metafora. I to ti ne zameram. Ali, burazeru, ti ne shvataš da meni nisi ni u kom obliku potreban, jebo te sveti Jerolim!

A, nisam ni ja tebi.

Meni je potrebna ono što me vuče unutra.

Nisam siguran šta je to. Postoji, čitao sam, neki magnet u glavi koji ptice koriste kao GPS leteći od jednog zemljinog pola do drugog.

Ali dok lete, tačnije dok preleću niko nema pri sebi olovku boje neba da zapiše taj put.

I sad mi lutamo. Ti stopiraš, a ne znaš kuda ideš.

Mene, možda zavitlava neko, ko ne zna kuda bi.

Ja, takođe, ne znam.

Opasno je biti prisan. Kuda to vodi? Te aluzije i iluzije?

Trebalo bi otići na onu planinu. Stan me čeka. Mogu tamo da živim do smrti. Jesti zdravu hranu i disati zdrav vazduh. Umreti zdrav!

Ali, postoje razne vrste nade.

A ja znam sebe: kad jednom odem više se ne vraćam.

Pariz – Dakar.

Pustinja.

Jebi se,dušo moja nenapukla.