Volim da se krećem napred - nazad kroz vreme. Uzmimo za primer pisanje.
Moja
proza je, zbog toga, izlomljena.Tako da
sa fragmentarnom dramaturgijom dolaze različiti problemi.
Napisao sam pre dve ili tri godine celovečernju pozorišnu dramu i poslao je na
čitanje čoveku koga sam znao iz mladosti a koji je u nekim kratkim prošlostima bio upravnim velikih
pozorišta.
Bio
je, moram ipak da kažem, izuzetno zadovoljan.
Zatim
se dogodilo da pošaljem tekst te drame na veliki nacionalni konkurs za dramu i
posle saznam da je upravo moj prijatelj iz mladih dana kome se drama izuzetno
dopala, predsednik žirija.
I
tako, čekam. Objave se rezultati. Mene i moje drame nema nigde.
Kako,
druže, pitam ga docnije, kako misliš da ću se podići sa patosa sada kad si me
nokautirao?
Fragmenti
vremena su, shvatio sam još jednom, zajebana stvar.
Koliko
je nemogućih susreta u prošlosti i u budućnosti?
Moj
ujak nije priznavao vreme. On je, sad tek shvatam, okretao stvari ljubavi i
sećanja, naglavce.
Da
li je to ipak bio samo duh vremena. Zimske zabave. Krvavice, vino i seks dok
sneg zavejava učmalu ravnicu i čini vernost slabo odbranjivom vrstom?
Elem,
imao je neku ljubav u mladosti a onda se ona udala za drugog, rodila mu decu i
živela srećno sa tim drugim, koji je, uzgred, bio bokserski sudija.
Ujak
je bio cvećar. Kalemio ruže, oživljavao život bilja iz zaspale pupe. Do kraja
života dolazio je iz svog sela u grad u kome je živela njegova stara ljubav,
odlazio kod njih, boravio u njihovoj kući.
Šta
je mislio?
Šta
je sanjao?
Bivši
bokser, tada sudija u penziji je, izgleda, sve znao. Ali, kao da je izgubio
osećaj za bunt i borbu. Ali, takođe je znao i da je ujak bezopasna luda, poput
njega.
Međutim
luda od ujaka je bila uporna.
Svake
zime bi dolazio i donosio neke besmislene poklone. Gojzerice za boksera, bunde
za njegovu ženu. Uveče bi sedeli dugo za trpezarijskim stolom i pili. Ujak bi
ljubio bokserovu ženu u usta. Bokser se cerekao. Bila je to velika panonska
zimska šala. Žena se najpre trzala a onda prihvatila igru. Jezik o jezik. Kao
nova, neočekivana reč u ustima. Ujak je bio šmeker. Nikada luk, salame, duvan. Samo
najbolje vino. Ono za lečenje rana.
Računao
je na razumevanje duša, izvan zakona i legitimnih prohteva.
I
to njegovo sa tom udatom ženom, i to njeno sa njim i to bokserskog sudije mirenje
sa lakoćom gubljenja…sve to me podseća sada da svet nikad nije bio jednostran,
blag i nesklon popuštanju.
Svete,
ništa ti ne donosimo i ništa ne odnosimo iz tebe a što nije samo naše.
…
Vraćam
se iz grada putem koji je razmeđa između vojne kasarne i groblja. Za sada
ničija zemlja. Kiše su dobovale cele noći. Nemam iskustava poput ujaka. Ipak, nedostaju
mi ta zimska kratka vremena pre kalemljenja ruža, vremena u kojima je sve moguće i nemoguće istovremeno.
Zmija
na asfaltu. Tanka, mlada. Pokušava da se na vreme, prezime, skloni u tople
grobove.
Puštam
je da premili kolovoz i iz puste kasarne
ode u pusto groblje.
Krene
pa stane.
Neodlučnost
ubija.
Ujak
je to znao bolje od mene.
Zmija
još na suvom i sigurnom.
Kratkotrajni
osećaj divljine.
Zavidim
joj.
Povremeno
imam utisak da živim pozajmljeni život.
U
nekada glavnoj trgovačkoj ulici gužva u Secon handu.
Žene,
pune, niskog pogleda pri led svetlu, žene koje se stide, ali ipak žele da se dopadnu
svom muškarcu, makar i u tuđoj iznošenoj odeći, koju će naravno svući sa se
sebe u nekom trenutku.
Žene
druge ruke.
Iz
zagušljive radnje bežim bezglavo na ulicu.
Pritom
neobjašnjivo mislim na ujakovu doslednost u suton, doslednost bez kraja, uprkos
svemu.
Električni
biciklista me izbegava u poslednjem momentu.
Sudari.
Jebe
mi mamu.
Star
je.
Smešno
uspravan dok beži u mrak.
Vraćam
se kući na brdu. Između kasarne i groblja, na asfaltu pregažena zmijica.
Kolovoz
mokar od iznenadnog silovitog pljuska.
Нема коментара:
Постави коментар