Neki mršavi, iscrpljeni
lik koga do tada nisam poznavao plivao je često sa mnom tako što smo se
udaljavali što više od obale, kao da smo obojica uzalud bežali od izopačenosti.
Rekao mi je da nikad nije jebao crnkinju.
Ti si Romulanac, odgovorio
sam mu punih usta vode.
Kako, kako?
Ciganin sam, volim beeelu
ženuuu…
A mi belci… garu!
Plivao je uvek sa kapom
okrenutom ka potiljku. Kao da se čuvao tupog udarca koji bi došao od nazad.
Ja, međutim, ne volim
pogled unazad.
Recimo, nikad ne čitam
nanovo ono što sam napisao.
Kao novinar pripravnik u
radiju imao sam obavezu da pišem unapred. Da unapred. Male najave programa za
sutrašnji dan. Uz svetlo ponoćne lampe. Novosti dana donose… sa starih
razglednica Pere Ćurčića… Dok će vam Petko Vojnić Purčar prirediti vrt klasične
kineske poezije…itd.
Na Oficirskoj plaži miris
vode se preko noći promenio. I psi su ga osetili. Kao da jesenji talasi donose
starost.
Ušao sam u vodu. Nepoznati
ljubitelj Crnkinja je ušao sa mnom. Pomalo sam mu zavideo. Tako je jasno znao
šta želi, za razliku od mene čiji se moralni kompas stalno koleba. Sviđaju mi
se plavuše. Sviđaju mi se i crnke. Koliko sam bezbrižan u ispovesti, toliko sam
sebičan. Bože, reci mi da tajne života nisu dvostruke. Uputi me i učvrsti.
Kao da mi je čitao misao.
Da se prekrstimo, pita dok
piša uronjen u vodu do pupka.
Ti pišaš, buraz?
Jok.
Lagao je. Bio je moj brat,
nerođeni.
Idemo onda.
Bućnuli smo i izronili.
Imaš jako srce, kažem mu.
To sa srcem je staza, kaže
mi. Prečica koju je potrebno što više koristiti. Jebeš smrt i strah.
Podsetio me je na mog
mrtvog oca. I on je verovao u besmrtnost.
Jednom smo, vraćajući se
iz nemačkog zarobljeništva, zanoćili u nekoj šupi na senu, pored ljudi koji su
već spavali. Ujutro smo videli da su svi ti ljudi mrtvi.
Svet živih i svet mrtvih
se stalno preklapaju, rekao je.
Kad gle, odjednom ga nema.
Nema mi oca.
Nije u vodi pored mene.
I nema ga trajno.
Svet ima kontinuitet čiji
su prelomi neshvatljivi.
Brzo, teškim zaveslajima
ruku hitam ka obali.
Imam osećaj da će me
utopljenik povući za sobom u dubinu.
Izlazim otresajući se kao
pas.
Niko nije primetio da se
čovek koji je plivao tik uz mene udavio.
Ko uopšte pazi na bilo
koga?
Izopačenost sveta je još
jednom odnela pobedu.
Presvlačim se polako,
pogledom pretražujući obalu.
Nema ga.
Imam glupi osećaj da sam
ga izdao.
Ne znam ni kako se zove.
Ništa ne znam o njemu.
Divlje patke plivaju mirno
po vodi.
Mali kafići na plaži sada su skladište slomljenih
stolica.
Uvlačim stomak. Da li bih
mogao da se toliko uvučem u sebe da nestanem?
Mislim da je sada važan
svaki trud, svaki i najmanji trzaj tela.
Moje poprsje je daleko od
toga da bude model za spomenike ovome ili onome.
Ravan sam i previše mek.
Moje dlake na junačkim prsima su krhke bele živice.
Na drugoj strani grada već
se pale svetla.
Bahati momci izlaze iz
skutera na vodi i traže da piju.
Možda će popiti sve. I
Dunav. Ostaće samo sitne
bele školjke koje nikome ne trebaju i žene ih ne vole jer ih spiralama podsećaju
na skrivanja, za sada preuranjena.
Mesec, koji je do sinoć
bio pun, trza se u bekstvu.
Šta si nam uradio, ludi
Meseče?
Da li stvari možemo da
menjamo kad si ti promenio samo neke prazne i zaludu date horoskope?
Dolazim kući i otresam
pesak sa nogu. Čini mi se da je i pesak lak i da nestaje pri prvom zamahu ruku
i nogu.
Šta se dešava?
Zar sve iščezava?
Moraću ponovo da pronađem
mesto za život. Otići ću u planine. To mi je sada ciljana jesen kasnog života.
Na kuću na brdu pao je
mrak.
Nisam znao da li sam tu gde bi trebalo da budem. Trajalo je to trenutak samo,
ali osećao sam se sablasno u tišini i nemosti kvarta u kome živim već tri
decenije a da maltene nikog u susedstvu ne poznajem.
Možda je to razlog što sam
ponovo mislima usredsređen na poznanika,
kupača. Da li se udavio ili je samo
izvodio jednu od svojih smrtonosnih šala?
Osećao sam sramotu i
usamljenost istovremeno.
Ali, kao i uvek, pred
spavanje, oprostio bih životinji u sebi.
Čak sam povremeno osećao
da je volim.
Preko dana bih se
iskupljivao od ludosti noći.
Ujutro prolazim pored
mrtve plaže. Sa mosta se ništa ne vidi. Ipak, da su tamo ambulantna i policijska
kola svakako da bih čuo zvuk njihovih sirena. Mogao sam da odahnem. Moj saplivač
je živ.
Bio je Dan zastave i na
sred mosta dok sam nailazio otkačila se jedna i pala mi pod automobil. Nisam
mogao da je zaobiđem.
Čulo se kvrc.
Zbogom zastave, kazao sam
naglas i pomislio: vi ste sve što ne valja danas.
Нема коментара:
Постави коментар