Tek nedavno sam dao da mi ukoriče rukom pisan, ćirilični, starinskim penkalom rodoslov svoje porodice.
Geneološko stablo je, prema svim pravilima, dosledno i bez ikakvih ličnih osećanja, iscrtao moj daleki ujak, tačnije majčin ujak.
Po njemu došli smo ovde, a docnije u Ugarsku iz prestonog grada cara Dušana, Prizrena.
Kad mislim o tome uvek mi se prikazuje u svesti slika Paje Jovanovića „Seoba Srbalja“. Gledao sam je stotinu puta, tražeći neki poznati lik na uljanoj fresci.
Ti ljudi, pre svega tvrdi muškarci koji su napuštali svoja ognjišta nosili su u izgledu, odeći, držanju i, najzad, očima izraz onih koji znaju da je lutanje, kome ja sad takođe sve više pribegavam, možda jedini oblik sreće.
Postoje razna putovanja. Međutim, sva imaju kraj. Lutanje je sjajan izbor. Ne ići nigde, a ipak ići. Nemati cilj a možda da naći usput, kao izgubljeno mače.
Lutanje ne priznaje razloge i primirenost ponašanja.
„Ja karakter ću biti i više druge neću ševiti, šećeru moj!“
Ali, to je već dosada i potpuno legitiman oblik postojanja u, uglavnom, vremenski oročenoj laži.
Jer svaki živi stvor želi da ga vole.
Želja da te neko voli je nedvosmislen dokaz nepostojanja samopouzdanja.
Vrlo dobro to znam. Odlazim svako veče na čardu uz reku. Hladno je. Svejedno.
Pomišljam: da li je ovo bežanje bez zamišljenog kraja, bez cilja, samo nastavak slike Paje Jovanovića na drugačiji način.
Ponovo sam posmatrao fotografiju te slike. Međutim, nigde nisam nalazio nijednu našu fizionomiju.
Zašto smo, onda, bežali?
Zašto sada?
Mora da postoji neka krivica.
„Ja karakter ću biti i druge neću ševiti, šećeru moj!“
Ne znam tačan odgovor.
Gledam drugu obalu, svako veče uz gomilu piva i malo meze od pet ćevapa bez luka i bez hleba.
Da prodaju na komad, uzeo bih jedan samo.
Gledanje druge obale je nešto drugo od kontakta sa prirodom.
Jedina sila koju poštujem je sila vode koja protiče.
Prilazi mi stari poznanik. Pozdravlja me sa pomešanim osećanjem ponosa jer je tu domaćin i strepnjom da li znam da mi je neku uslugu u svom servisu naplatio više nego drugima misleći da imam više.
Rastao se od žene.
Nema objašnjenja kaže.
Dosadna je.
I ja sam njoj dosadan
„Ja karakter ću biti i više druge neću ševiti, šećeru moj!“
Crni mačor sa zelenim očima, koga sam jedne večeri maznuo iz kafane i doneo kući, iste noći pune grmljavine, vetra i kiše vratio se na čardu.
Prilazi mi nepoverljivo. Prepreden je.
Dolazi mi drugo ili treće pivo. Nisam tu zbog piva, kažem ravnodušnom momku koji mi se ljubazno smeška jer mu uvek ostavim mali bakšiš.
Ako nastaviš sa tim licemerjem, pomišljam, neću više dolaziti.
Ali sada, osećam, nisam u prilici da tek tako odbacujem svet, ma kakav on bio.
Postepeno se lišavam emocija.
Ne ide mi baš najbolje.
Možda ću zbog toga jednog dana proklinjati sebe, šećeru moj?
Prava Džojsovska priča toka svesti.
ОдговориИзбриши