Imam
jedan folder u koji odlažem svoje neuspele priče. Sve sa nadom da ću, makar
neku od njih, izvući iz te beskonačne fioke i otkriti da sam pogrešio, da je
dobra, da je volim.
Priče
ne pamtim. Nijednu ne čitam dva puta. Ili skoro nijednu. Uostalom, pišem
prebrzo. Greške su uvek moguće, rekla je jedna čitateljka mojih rečenica.
Druga
je bila zagonetna: „Muškarčev mozak je seksipilniji od njegovog penisa, ma
kakav on bio“.
Instagram
storyji su prepuni mitova. Mit o glupom falusu je, verovatno, jedan od njih.
Nemoguće
je da sve žene isto misle.
Žene
u utegnutim pantalonama sa uzvišenim, sedlastim guzovima.
Majke, koje ipak koketiraju njišući svoje pune grudi na stepenicama tržnih
centara.
Upravnice
seoskih biblioteka koje se napirlitaju pred smušenim književnim gostom.
Žene
koje se na semaforu začešljavaju.
Žene
koje ne odgovaraju na pitanja.
Žene
koje ne vole razgovor o temi koju sam pomenuo.
Ne
znam ništa o ženama.
Počinjem
ponovo da više jedem, kako dolazi ta večna, neuništiva hladnoća koja sluti na
novi svetski rat.
Iz
ladice bih mogao noćas da izvučem jednu svoju neuspešnu letnju priču da me
greje.
Ali,
ne usuđujem se.
Seksipil
mozga nasuprot seksipilu penisa.
Ta
kosa boje srebra…
Nad
rekom galebovi love plotice. To mi se dopada. Manje ih je na izlivu gradske
kanalizacije.
Gde
su gnezda galebova?
Volim
te rečne belane. Nagledao sam ih se letos. Osuđeni su da između lepote svojih
krila i svoje gladi biraju.
I
onda oni, plemenitiji od mnogih, biraju da ulove vazduh umesto površinske ribice
plotice ili kondoma iz gradske kanalizacije.
Tako
se nekako osećam danas.
Mozak,
penis, a sutra nas niko neće tražiti.
Нема коментара:
Постави коментар