Kad
sam ostao bez posla tri godine sam besciljno lutao gradom.
Bilo
je to vreme u kome je sve više ljudi završavalo na ulicama.
Imao sam 49 godina i mislio da je sa mnom svršeno.
Niko
me nije hteo. Nudio sam se kao kurva,
uzaludno.
Dakle,
šetao bih celo prepodne čekajući ženu da se vrati sa, takođe neizvesnog posla,
posle četrnaest časova.
Ručali
bismo kod kuće a ja sam odmah uzimao svoj omiljeni ranac, mekane duboke cipele
i ogrnut starom dobrom jaknom bežao na bulevare.
Prelazio
sam pešice most na Dunavu i uvek bih zastao kad bih ugledao jato ptica koje ga
preleće.
Kuda idu ptice?
Šta
ih vodi?
Srce,
uspomene, mozak ili jaja?
Zainteresovalo
me je to. Proučavao sam, zahvaljujući jednom udžbeniku pozajmljenom iz biblioteke Matice srpske, ptice Evrope.
Odmah
da kažem da ptice Evrope nisu nešto za šta se kao polukosmopolita vezujem.
Polukosmopolita?
Šta je to?
Što
se mene tiče to je prihvatanje sveta do granice koja me ne ugrožava.
Svet
je, znamo, pogan.
Naviknuti
da ga volimo, uglavnom se ne usuđujemo da to kažemo.
U
tro vreme taj veliki zapadni svet, koji me je, dolaskom parola o slobodi i
pravima, ostavio bez posla, bio mi je toliko mrzak da sam pomišljao na
samoubistvo spaljivanjem na glavnom gradskom trgu.
Da,
ozbiljno ili neozbiljno.
Tada
je, možda, počelo to sa granicom.
Granicom trpljenja i topljenja.
A
onda sam jednog jutra, blizu zgrade televizije oko koje sam kružio kao leptir
spaljenih krila, naleteo na divnog mađarskog pisca Ferenca D.
Bio
je, naravno, živ. Za razliku od mene. Premda imao je i on razloga za drugačija
stanja. I, mislim, njegova divna blaga i kulturna žena još nije digla ruku na
sebe.
Pozdravili
smo se ćutke. Sve je znao i pre odlaska mi je tiho, u bradu savetovao:
Radi
ono što najbolje znaš i što ti niko ne može uzeti.
Piši.
On
je, znao sam, takođe bio opsednut granicama. Na osnovu njegovog romana Granica
snimljen je vrlo dobar igrani film.
Međutim
ja sam se uvek plašio granica.
Moja
majka je rođena i mladost je provela na drugoj strani granice.
Otac
je osmoljetku završio u Čikagu.
Granice
moje genealogije, kažite mi ko sam?
Putovao
sam mnogo. Prelazio razne apsolutno glupe i nepotrebne granice.
Sećam se, kad sam vozimo neki auto pravljen samo za kanadsko tržište kako me je
skinuo do gaća suvonjavi nemački carinik.
Granice,
majku li vam vašu!
Ili
kad sam, osetivši jako i bolno da me je ova država izdala kao i tebe koji ovo
čitaš, počeo da se bavim švercom. Šverc, naravno, podrazumeva prelazak granice.
A
već tada su tamo bile svuda jake kamere.
Sećam
se svog pokušaja da na ničijoj zemlji spakujem dva gumena kućna bazena u jednu
kutiju, pre carinjenja u Srbiji i malog mađarskog carinika koji dotrčava do mene,
zajapuren i pomalo pijan:
Teštver,
sve ti se vidi!
I
sad, opet te granice!
Ispitujem
se na njima. Koštam život?
Posle
svega, smatram daje važno dodirnuti granicu svega.
Granicu
svemira, granicu svog straha.
Ulazim
u hladnu septembarsku vodu Dunava. Ne proveravam arterije, srce i druge
utisnute nam strahove.
Sve
prolazi dobro.
Ćetiri
meseca plivanja u hladnoj, neki kažu prljavoj vodi.
I
tako odlučujem da osluškujem samo glas svog unutrašnjeg bića.
Srce.
Lepo
srce rezervisano za neke noćne slalome.
Um.
To
mi je uvek ličilo na neku daleku tetku koja je bila udata za juvelira u Tel
Avivu, vratila se u ovaj usrani grad i sve pare dala mom drugu, šoferu u
televiziji, koji je možda dobro jebao, ali je nažalost rano umro i ostavio
tetku bez kinte.
I
on je prešao granicu.
Kad
bismo se približili granici, onoj čuvenoj tabli sa natpisom Hatar zona, mene je
oblivao znoj.
Nismo
ništa švercovali. Išli smo kod dobrog dede i manje dobre babe, na raspust.
Učio
sam mađarski.
I
sad ga razumem.
Ne
govorim.
Ćutim.
I
pišem o granicama.
O
granicama iskušenja.
Plivam
u ledenoj vodi.
Trčim
uz reku.
Da
li sam jak?
Da
li me bilo ko voli?
Đavola.
Ako
umrem, napišite:
„Uzaludna su naređenja razuma“.
Нема коментара:
Постави коментар