MILAN TODOROV: JESEN PATRIJARHATA

 

Postoje godine u kojima vam se status menja. Protiv toga se ne vredi boriti, jer je ta bitka, kao i svaka bitka protiv novog vremena, unapred izgubljena.

To su, naizgled, sitne promene i čovek ih, može biti, kasno primeti.

Neko vas pogleda, neko u prolazu ili u statičkom položaju žene u polo majici na vetru i kiši. Žena je zaštićena svodom terase i izgrevanjem letnje toplote iz sparušenog doma, ali vi vidite da vas ta žena, koja vas je doskora gledala očima zavodnice, ili vam se samo tako činilo, sada posmatra usporenim pogledom. Još je u nedoumici. Oseća da je nešto napovratno nestalo između vas, slučajnog prolaznika  i nje, očigledno sklone disciplinovanom flertu sa muškim, sa opšte muškim obrascem.

Vi, takođe, osećate da ste izgubili moć, snagu zavodljivosti koja se izlivala iz vaše sirove pojavnosti.

Kiša pada.

Jesen patrijarhata.

Težište interesovanja ste oboje prebacili na nešto drugo.

Prolazite ispod te obične terase u kišno predvečerje i stisne vas ono što nestrpljivi pisci nazivaju žalošću što je jedan način prepoznavanja muškarca i žene prestao da utiče na vaše do juče mladalačke kretnje, osmehe, smelost na kraju krajeva.

Ali šta ostaje ako ta žena, ili te žene, u tom dugom i neponovljivom trenutku kraja nepostojeće večnosti, uvide da i one prestankom te flertovske i večne rovovske borbe između dva pola, iznenada ostare. Podočnjaci, gubitak interesovanja za seks. Stvarno mi ne nedostaje. Laž o savršenom osećanju unutar tela koje sada požudu posmatra kao silovanje.

Ali, zašto misliti o tome kada je sve još na svom mestu?

Možda zbog očekivanja da će se to u nedogled odlagati.

To čekanje može da bude savršen alibi za ljubavno ludilo samo ako mu se prepustite.

Bolest, kažu, ne bira.

U pitanju je promena vremena, kažete sebi.

Prolazite ponovo ispred tipske terase.

Žene nema.

Nikad je nije ni bilo.

A sve je još tu.