Lepota
leta polako zri u trulež.
Možda bi trebalo,spasa radi, odreći se iluzija da ti je sve potaman i da nema potrebe
za pomeranjem.
Ali,
sve su obazriviji odlasci na reku. Na čardu ukotvljenu kao stara potopljena
barža.
Ipak,
tu sam.
Glavni
menadžer me očekuje kao i svako veče.
Sve
je manje gostiju, kaže.
A
sve je više parkiranih automobila.
Da,
pitam ga, ko su ti ljudi?
On
sleže ramenima. Oboje se bojimo zimske praznine na vodi.
Predlažem
mu da terasu obloži pleksiglasom (zbog pogleda na reku) a za grejanje… nema
veze. Grejaćemo se dahom.
Zbilja,
čime se uopšte grejemo u zimama naših skromnih dovoljnosti?
Utom,
za susedni sto sedaju krupna žena u ribolovačkim čizmama i umorni, sedi
muškarac sa durbinom.
Žena
najpre odlazi u kafanski klozet. Njen ostareli partner za to vreme osmatra
obalu dvogledom.
Ona
se vraća i, videvši mačku, na klupi pored mene glasno prorokuje:
-
Mačke se penju na stolove. Biće poplava na proleće.
Onda
im konobar donosi limunadu i kafu.
Ne
pomeram se. Dopadaju mi se.
Drugačiji
svet od svakodnevnog ima misiju.
Za
sada ne znam kakvu.
Ovaj
svet je, uopšte, gluv.
I
povodljiv. Ako kreneš negde, mnogi će poći za tobom ne znajući gde idu, zašto i
šta ih čeka na kraju.
Misle
da ih negde nešto čeka. I da se tamo negde, gde nema njih, nešto dešava.
Njen
partner zatim odlazi do onih parkiranih automobila i vraća se sa nekim
smotuljkom i nožićem u ruci.
Kupila
sam divnu barenu slaninu.
Mačke
me napuštaju.
Znao
sam.
Нема коментара:
Постави коментар