MILAN TODOROV: BOKS

 

Volim stišavanje dana na način da se pojave ukrašavaju.

Mirisi negovanih žena i muškaraca. Potpetice koje lupkaju namerno više no što je neophodno. Ta lažna užurbanost žena još u očekivanju.

Telesnost grada u rodnoj jeseni.

Sinoć sam se otrovao.

Pržio sam u roštilj tavi mađarske ljute kobasice i pregršt svežih gljiva jablanovača.

Činilo se da je to idealna kombinacija.  Nabrao sam gljive u šumi uz reku. Već sam ih brao i jeo. Ništa mi nikad nije bilo. Međutim, posle večere, recimo četiri sata posle probudio me je bol u stomaku.

Ustao sam iz kreveta. Naslonio se na dasku otvorenog prozora. Bol nije prolazio. Naprotiv, postajao je sve jači i terao me je na povraćanje.

Jebote, pomislih, kakva sudbina. Umreti od ludih gljiva na svoj rođendan.

No, ne bih više o tome.

Jedna gljiva u snopu, odmah mi se doduše učinila sumnjivom. I bila je otrovna.

To je suština trošenja vremena, opasnog po život.

Šta drugo?

Zar čeprkanje po aplikacijama u mobilnim telefonima?

I onda, tako bolan, sa kesicom kokanih kukuruza u ruci, tik pred katedralom Imena Marijinog, naleteh na klince od nekih desetak godina u jednoobraznim crnim majicama sa natpisom Olimpijski bokserski tim.

Oblak otrova u meni se ponovo naduvao.

Nisam imao svežine ni volje da objašnjavam bilo kome, a najmanje njima, zašto je boks problematičan. Brzina kojom danas konzumiramo sport je kao brzina kojom se istorija pretvara u verziju sadašnjosti.

Opasna stvar.

Međutim, osetio sam trzaj udice. Kao kad se riba neočekivano, posle dugog čekanja, najzad zakači.

U gradiću pod tvrđavom u vreme mog odrastanja u momčića nastao je, rekao bih na mestu današnje pošte, amaterski bokserski klub.

Voleo sam boks.

Jedan moj daleki rođak, red je da mu pomenem bar nadimak:
Popaja, bio je prvak Jugoslavije u lakoj kategoriji.

Naravno, da to nije bilo lako.

Kao što ništa nije lako, premda izgleda lako trčeći i lupkajući potpeticama popeti se stepeništem svesna da te neko i nehotice vidi.

Jedno veče, tako oko dvadeset časova otkucalih sa obližnje crkve svetog, da li Đorđa ili Juraja, bio sam tamo.

Znoj bez suza.

Moj parnjak iz razreda, izraziti snažni lepotan pružio mi je prave, pravcate bokserske rukavice i predložio da se boksujemo u improvizovanom ringu.

Pristao sam, neoprezan kakav već jesam..

Sećam se da je padala neka neobično oštra kiša. Napolju je bilo mračno. Možda je uvek mračno ispod nikad upotrebljene utvrde zbog koje su stotine umrle pri njenoj gradnji?

Stalno sam imao taj utisak o povezanim igrama prošlosti i sadašnjosti.

Uglavnom, ušao sam u taj improvizovani ring. Neko sa strane je udario kamenom u staru šerpu i počela je prva runda.

Poreklo moje ljubavi prema boksu nije bilo dovoljno. Tip me je udarao sa svih strana.

Moram nešto da uradim, pomislio sam pre nego što sam ležao na patosu sa raskrvavljenim licem.

Nisam osećao bol.

Video sam sebe kao u ogledalu osvetljenom jakom sijalicom.

Tako mi i treba, mislio sam.

Dečko je bio u svemu bolji od mene.

Iznenada je nestao. Pričalo se da su njegovi roditelji u toku jedne noći emigrirali u, u to vreme, ne baš popularnu zemlju.

Ali, nije se to dogodilo odmah posle mog nokauta.

U međuvremenu maznuo mi je jednu od prvih mogućih devojaka. Neku iz Slankamena. Vanbračnu ćerku naše kipuće podstanarke.

Ali, to je nepotrebna digresija.
Postoji svet kao mučenje sebe i svet pobeđivanja. Nisam ga voleo ne zato što me je pobedio, nego zato što mi je ukrao ribu.

Dok šetam gradom ponekad uhvatim neki dug pogled nezadovoljne žene i pomislim: ko ne bi bio nezadovoljan?

Uostalom, počinju kiše.