Prolazi
vreme kada si mogao da ležiš nag na krevetu, uz otvoren prozor kroz koji dopiru
zvižduci leta.
Ne,
nije to smena godišnjih doba, dolazak hladnijih dana i noći. To bi bilo suviše
jednostavno objašnjenje poput zrelih plodova koje si doneo iz divlje bašte u
roditeljskoj kući sada prepuštenoj drugim ljudima.
Od
mladog kupusa do tamnog, skoro morbidno tamno zelenog krastavca.
Bilje
pokušava da me svojim mirisima i ukusima uvuče u jesen.
Nemojte,
molim vas. Od svireposti sveta, tačnije vremena, ne mogu nas spasiti zaboravljeni
ukusi detinjstva, mladosti i oproštaja.
Problem
je u jednini. Ja sam najveći broj. Jedan. Nula je računar, slika na Instagramu
koja mi se ne sviđa, na kojoj sam stariji od sebe i koju ne umem da obrišem kao
što mogu da obrišem osobe koje me iznevere.
Ali,
ja sam kriv. Žudnja koju sam osećao poslednjih godina bula je možda poput sline
koja kapne sa jezika napuštene zverke.
Sada
sedim sve duže na Oficirskoj plaži, u svojoj sjajnoj stolici za dremku i čeku, sapreman (da li?) za sledeći pljusak u vodu. Pljusak okrepljujući kao kad prsne zrno prezrelog grožđa
slutnjom na omamu.
Ne,
nikako ne želim da sve rečeno uzgred i u noći punog Meseca kada sam posebno
ranjiv, bude kajanje.
Samo
osećam da zebnju od nestanka. Kao ključar sa kojim plivam sve hladnijim
Dunavom, udaljen od sigurne obale bar stotinak metara.
Dobra
voda, pita me.
Fina, fina.
Prodao
mi je ključ koji se pri prvom pokušaju otključavanja brave slomio.
Gus,
kaže.
Kupi
bravu za sto evra pa će ti trajati sto godina.
Mnogo
je to za mene, mislim. Ne zbog love, mada… nego zbog sto godina.
On
zaroni. Ume da roni po deset i više metara. Uplaši me.
Kad
se pojavi kaže mi: Jebeš ključeve. Što se svi stalno zaključavaju i
otključavaju?
Onda
me pozove na pivo,
Hladno
je i ne pije mi se pivo, ali prihvatam. Mek sam na ljude.
On
iz olupanog belog kombija iznosi plastični sto, dve stolice i gajbu piva. Sto
unosi u reku, stolice takođe tako da voda koja teče sve vreme protiče ispod
naših guzova.
Gajba
piva je uronjena do grlića u mokri pesak.
Čega
se bojiš, pita me.
Otpijam
Jelena.
Čega?
Ne
možeš ništa da promeniš.
Nisi
harmonika na razvlačenje.
Uostalom,
i da možeš sve bi se kao opruga vratilo na isto mesto.
Ne
volim pivo, rekao sam mu. Ne volim što se sve vraća. Ne volim što je sve
postalo sranje.
Da
li si putovao, pita me.
Jesam,
dosta.
Da
li si primetio da i tamo i ovde svi trenuci liče jedno na drugo?
Na
plaži su se pojavila četiri labuda. Naravno, bela.
Zavlačili
bi kljunove duboko u vodu tražeći ribu.
Zrela
žena šakama retke vode pere butine.
Neka
klinka zateže preuzak crni bikini.
Kraljevstvo
žena.
Da,
kaže. Leto žena.
Labudovi
se kupaju.
Ne
mogu da se probudim os sunca.
Нема коментара:
Постави коментар