MILAN TODOROV: VINO

 

 

Smatra se da se najusamljenije drvo na svetu nalazi na ostrvu Kembel u Južnom okeanu. Reč je smrči koju zovu Sitka.

To je jedino drvo u okruženju od bezmalo 230 kilometara.

Kad  sam pročitao tu vest, shvatio sam da me ni na koji način ne obavezuje. Tuđe usamljenosti, pa makar i drveta, ukoliko se ne kače sa mojom zanimaju me kao preklanjski snegovi.

Imam svoje prioritete.

Sedim na plavoj stolici ukopanoj u pesku. U stvari, ljuljam se lako kao što se i celi svet ljulja. Vlasnik divlje kafanice mi je doneo bokal hladnog belog vina. Voda teče. Naiđe ponekad neki brod. Vidim nemačku zastavu na krmi. Tegle naftu iz Rumunije.

Nazdravim mu. Povremeno me to, taj duh velikodušnoati hvata bez razloga.

Nisam prorok. Ne znam kakva će biti naredna zima. U omiljenom mi Observeru sam koliko jutros pročitao da je upravo prošla zima na Novom Zelandu bila najtoplija u istoriji. Optimista, dosta dobro kamufliran u meni se raduje.

Ali, šta bih uopšte trebalo da pokušam u svetu bez ličnosti?

Da li je moguće živeti zajedno, sa svetom, recimo, bez elementa veze?

Znam da se ništa ne menja bez hrabrosti. Ali hrabrost podrazumeva ultimatum.

Ponekad se šalim kad kažem da sam osetljiv i nežan.

Ali, ponekad se ne šalim.

Vetar konstantno duva. Oblačim dugu pamučnu majicu koja mi seže maltene do kolena i presvlačim mokre kupaće gaćice.

Neka žena prolazi sa rukama punim sveže ubranih gljiva.

Ovo je, mislim, kao na slikama renesansnih slikara koji su ubrizgavali opijum u svoj talenat.

U poslednje vreme (eshatološki princip) ne trpim razgovore prilikom kojih osećam zebnju da ću biti osuđivan ili ću morati da delim krivicu sa nekim demonima.

Znam da ta opaka čudovišta ne postoje, ali ja ih uporno negujem u nemogućnosti da neke svoje stvarne probleme rešim.
Demoni su slatki. Možda ih, na neki način, volim. Ali, plašim se da je to samo pažljivo skrojen haos koji me usisava nežno.

Nežnog muškarca, nežni haos: Hahhha.

U svakom slučaju ovakav poredak stvari nas tera da patimo.

Neka legenda Brodveja upravo tvrdi da pokušava da dođe do istine.
Fato, moje zlato, koliko imaš godinica?

Žena u crnom bikiniju sa rukama punih svežih jablanovača je pitala:
Da li hoćete?

Ne, hvala, rekao sam i podigao drugu čašu. Počeću, pomislih, da izbegavam lične odnose.

U njenoj ponudi je, uostalom, bila usamljenost koju sam pokušavao da potisnem.

Beži, zeko, beži, pomislih i pokazah kelneru na prazno bokalče. Tranzistor na njegovom ramenu je nešto krečao.

Bio je trom, lenj i nikakav. Ali, imao je pravo da bude takav.

Pojavio se novi brod sa naftom.

Ljudi ginu zbog crnog zlata, moja Fato.

Voleo sam tu Fatu. Bog zna zašto.

Bila je iz Mostara i zamalo da mi, prerano, upropasti život.

Mogao bih da pričam o tome, ali ne volim da o svojim bivšim pričam loše stvari.

One su signal promena koje su me učvrstile i, možda, osovile.

Naravno da ništa u tim stvarima sa ljubavima od kojih se rastajemo ne ide brzo.

Matori je doneo novi bokal.

Žena je ostavila gljive na stoliću blizu mene i rekla da ih uzmem ako želim.

Ponovo sam obukao mokre plave kupaće gaće.

Opet sam bio neko ko će pokušati da sebi i svom telu kaže šta je jedino važno.