MILAN TODOROV: ŠLEP

 

 

 

Voleti ženu koja ne nosi nikakav miris na sebi. Samo onaj prvi, dobijen rođenjem.

Ženu, kojoj miriše samo koža.

Da li znaš kako koža miriše? Sirova ljudska koža?

Plivali smo do šlepa usidrenog na samo pedesetak metara od plaže.

Šlep je tu stajao danima. Kao da je ukraden. Bio je pun nečega. Potapao se do ivice palube. Lako je bilo popeti se na njega. Opasno je, govorili smo jedno drugom, skočiti sa te niske palube, jer postoji neka podvodna vrtložna snaga ispod tih šlepova koja te podvuče i posle zapetlja oko mahovine na krmi i gotov si.

Plivali smo do šlepa, ipak. Ona, dugotelasta i ja. Bio je tu i Bela. Bio je crni Romul. Ali bio je dragi Bela. Otac mu je upravo umirao od leukemije.

Voda je bila onako. Da nikad ne izađeš iz nje.

Bili smo siromašni. Bili smo gladni svega. Sedeli smo na užareno  pesku i gulili veliki zeleni krastavac, koji smo podelili na tri dela. Ja sam moj deo dao devojki dugog tela. Mislio sam da će me odbiti, ali rekla je hvala i uzela komadić zelenog povrća.

U svemu tome nije bilo nikakve namere.

Posmatrali smo taj šlep i smejali se. Ali, tu ništa nije bilo smešno. To su ona smejanja kao da nam je neko bitan i moramo da mu smehom odamo naklonost.

Podsvesno sam se gadio toga.

Zaboravio sam joj ime. Melisa Kolar ili Kaća Milić. Kako su reči varljive?

A značila mi je.

Sa ove udaljenosti, mislim, možda me je oblikovala za sva moja vremena.

Melisa.

Dunav.

Mirisi koje niko ne može da oponaša.

I onda taj mali debeljuškasti Bela.

Zalepio se za mene. Verovao je da sam mu jednom spasao život. Nije bilo tako. Voda ga je zanela. On se utronjao. Nije znao da pliva. Ja sam skočio sa male, niske obale i povukao ga na pesak. Da to nisam učinio, ništa se ne bi desilo. Rečni rukavac je bio plitak i Dunav bi ga izneo na neki mali sprud bez utapanja.

Njegov otac, čika Ostoja je bio u pravoj opasnosti a on, njegov posinak, koji ga je voleo ipak, lažnim strahom od smrti samo je vežbao strah od istinske smrti oca.

Devojka je predložila da otplivamo do šlepa.

Bilo je kasno popodne. Sunce nisko.

U redu, rekao sam.
Bela, ti nam čuvaj odela.

Skinuli smo se do gola i zaplivali.

Kad smo došli do gvozdene grdosije uspentrali smo se metalnim merdevinama na palubu. Zapravo, samo sam se ja popeo. Melisa se stidela svog tela. Čučala je uz hrid broda, tamo gde je voda najhladnija i najbrža i najopasnija.

Dođi, zvao sam je.

Neću.

Dođi. Čim dođeš na palubi ja ću skočitiu vodu i neću te gledati.

Upecala se.
Nisam skočio.

Naprotiv, uhvatio sam je za sise.

Opalila me je punom šakom po licu.

Skočili smo sa palube. Istovremeno.

Ne znam gde je isplivala.

Bela je spavao na suncu.

Zašto se toga sada sećam?

Ne znam.

Možda je tako bolje.

Objašnjavati nekome kako izgleda priprema za budući život je nazahvalno. I šta, ako taj budući život, bude isti kao i prethodni. Pokušaji, pokušaji…

Jedna žena me je nedavno pitala kako sam  počeo da pišem.

Odgovorio sam joj: Tako što sam se neuspešno udavio.

Mislim da nije bila najsrećnija zbog mog odgovora.

Pomislio sam ko zna zbog čega su mi pitanje te žene i moj odgovor važni.

Teme kao što su ranjivost drugog bića koje vas privlači…

Razmišljao sam mnogo o tome i izgledao sam uvek sam sebi smešan.

Možda ima nešto u tim šlepovima koji čekaju, potpuno ravnodušni, nepomerljivi, gluvi?

Ja to ne mogu da znam.

Devojka koju sam pipnuo po grudima je,verovatno, postala dobra majka i, sada, baka.

Bila je dobra devojka.

Bez mirisa.

Mirisala je samo na sebe.