Da
li je gubljenje iluzija bolnije od gubljenja stvarnog?
Nisam u stanju da dam zadovoljavajući odgovor. Ili, bar, ne mogu da odgovorim iz prve.
Ne
smatram sebe opsenarom, mada sa čuđenjem povremeno vidim da me neki prijatelji
i prijateljice na društvenim mrežama smatraju za takvog.
Ne
vredi da ih razuveravam.
Ne
mogu da uđem u točak koji pokreće misao druge osobe, obrćući je sve brže kao
sumnjivi vlasnici neproverenih ringišpila što su nas bacali u nebesa a mi, tada
još kurčeviti, nastojali i uspevali da naginjanjem tela, mahanjem nogu i ruku,
uhvatimo žensku u sedištu ispred i bacimo je uvis, na šta ona ciči istinski
prestravljena a kada se točak moguće smrti uspori i najzad zaustavi na zemlji,
pogleda vas sa izrazom lica „brutalnost ponekad uspeva“.
Muškarci
često boluju od te duševne bolesti, da budem jasniji od bolesne ideje da ženu
mogu da osvoje lepim rečima ili slikama.
Naravno,
nisu svi isti.
Ima
i direktnih.
Jedan
moj prijatelj, bezimeni, iz grada ko zna kog, praktikuje samo odnose sa udatim
ženama. Iskusne su, kaže, i, što je najvažnije, ćute.
Drugi,
pak, nasrće na svaku suknju. U preduzeću u kome radi toliko je navaljivao na
ružnu spremačicu da se ona odvažila da mu kaže da sačeka da se malo opere, jer,
kako je rekla, nije životinja. Međutim, dok se ona zapirala u, radijskom
čistoće uvek sumnjivom toaletu, on je pobegao glavom bez obzira.
Da
li je to bila iluzija unapred žrtvovana iz sigurnosti?
Ono
što znam je da je potrebno imati sopstvenu tehniku u svemu.
Da
li sam sebičan?
Gledam
kapi kiše kako udaraju o površinu reke. Ti udarci su, promišlju onog ko je
stvorio svet, programirani da se dodiruju.
Нема коментара:
Постави коментар