MILAN TODOROV: RIBA

 

 

 

Sve je više mladih žena koje imaju zamagljene oči, pomalo ošamućen pogled i izgledaju kao da će zaplakati svakog trena.

Kažu da je to samo novi modni trend. U njegovoj osnovi je nestabilnost sveta koja otvoreno poručuje da se osoba najlepše oseća posle plakanja i da je sjaj u očima najjači posle suza.

Često, naročito u jesenja predvečerja viđam u centru, pored crkava ili na autobuskim stajalištima  taj sjaj u očima devojaka, pa i žena, koje čekaju svog muškarca koji kasni iz ovog ili onog „čekaj me, ja sigurno neću doći“ razloga.

Ako išta mrzim u životu to je čekanje. Možda razlog leži u mom nestrpljivom biću.

Jedna žena ćetrdesetih ili malo više, u belim dubokim čizmama, i u plavim farmericama preko koga je imala vrlo uski, sasvim prikladan ružičasti mantil i tašnu u jarko plavoj boji, čekala je na klupici u centru grada.

Kad je ustala i pošla ka spomeniku Svetozaru Miletiću, nije se ništa posebno dogodilo.

Seo sam na njeno mesto. I sedeo želeći, uzaludno, da pustim korenje u taj mleveni keks od života, u tu grobnicu svih svetih.

Žena je izgledala kao žena koja prima vesti sa fronta.

Pomislih da je Ukrajinka ili Ruskinja.

Brzo je hodala dijagonalno trgom, tom površinom tako razočaravajuće istorije, kako je zahladnelo, slabo posećenom. U jednom trenutku je izvadila iz one modre damske tašne mobilni telefon i kazala nešto, što naravno niko nije mogao da čuje, osim onog kome je upućeno.

Ne znam šta je rekla.

Osetio sam samo daleku vibraciju. Nešto kao praćakanje bele, površinske ribe zvane plotica iznad mirne vode… ono dok sam imao čamac i jak, možda u to vreme najjači motor na ovom Dunavu, pa ga gasio i plutao rekom očekujući u duši upravo taj pljesak radosne ribe.