MILAN TODROV: ANĐELI IZ MRAKA

 

Sve je ništa i sve pomaže. Kao da je količina sreće ograničena i trenutno radi na crveno. Mrak je, pokazuju najnovija naučna istraživanja, stvar kojoj bi naša civilizacoja trebala da se vrati. Neonska svetla, svetla automboila, reklama, svetla telefona, kompjutera, elktričnih bicikala...sve to loše utiče na čoveka i čitav lanac onih malih života bez kojih ne bi bilo osptanka. Jer, čovek je navikao još pre milijardu godina da živi u mraku, da tako stvara melatonin sreće neophodan za spavanje, da čeka mlad Mesec jer mu je on znak obnavljanja života. Ova poneranja časovnika su dobra. Ranije se leže. Mrak se  vraća ne velika vrata . U velikim svetskim gradovima gase svetla da bi preživeo svet bubica, insekata, oprašivača, smrdibuba, glista, biljaka...jer im je potreban mrak za pripremu semena i sličnih stvari.

Međutim, svet dece a docnije i mnogih odraslih se plaši mraka. To su posledice bajki. Posle, kad sam malo odrastao, viđao sam devojke, lepe, smatrao sam  nedodirljive devojke kako izlaze iz najgušćeg mraka, onog iza škole, zagrljene na večno sa malim mladićima koji su se kurčili izlazeći na svetlost uličnih sijalica.

Ponekad su to bile zauzete devojke čiji su mladići bili na odsluženju vojnog roka. I ...posle bi se te devojke udavale za svoje prve mladiće.

Uvek me je zanimalo šta je sa ostavljenim tipovima iz mraka i šta je sa ostavljenim malim strastima tih devojaka koje su izlkazile iz mraka u svetlost svoje nove sreće. Kakva je to magija kojai h neko vreme drži srećnim u mraku a zatim ih preobražava?

I sam sam učestvovao u tome.

Uglavom nisam bio snažno povezan ni sa jednom noćnom leptiricom. Možda nisam još bio povezan sa nebom, kao sada.

Za to su potrebne godine.

Godine  smeha, sreće i brzog zaborava, jer ko sam ti ja bio a ko si ti bila meni?

Ne želim ni da ih sretnem, mada sam danas ugledao jednu u velikom tržnom centru. Prepoznao sam je po izrazu lica. Sve ostalo je propalo.Noge iskrivljene, grba na leđima kao pomirenost sa samarom godina, uz nju tromog hoda ćerka i zet koji puše kao prostaci dok u kolicima guraju dete u  giomili pelena i loše, ne daj Bože, loše budućnosti.

Bio sam srećan što mi nije donela nevolju i srećno se udala za svog vojnika koji je sada verovatno mrtav a to još ne zna,  kao i svi vojnici posle rata.

Ali njihove žene, bivše devojke  iz tame... one su, gle čuda, opstajale.

Zašto vojske ginu?

Za ovaj laki odurni vazduh iz klime megamarketa dok prilaziš svojim kolima koje ti je ogradio neki mamlaz, budući vojnik kome večeras kažeš, neuobičajeno oštro, pomeri taj auto i on ga smerno pomera.

Krejem oka primećuješ da je lep. Ali šta to znači, šta u onom mraku u kome ginu vojske, osećanja, pogreške, zbunjujući pogledi...

Zatim te ne propušta na izkrazanoj rampi, potom obilazi zdesna, ne daje žimigavac na skretanju i ... ti si mislio na bocu  belog hladnog vina i na neuhvatljivost anđela.

Da, anđela koji ti noću dolaze iako si čvrsto zatvorio prozore.

Anđeli sede na tvom uzglavlju i kažu: Dobro je dok taj tvoj noćni radio svira.

Uklučim svetlo uz krevet.
Nema nikoga.