Bili su to sparni i mirni dani. Od žege koja je bila nesnosna bez vetra sušila su nam se grla, ali začudo nismo imali ni kap znoja ispod pazuha ili na prsima.
Nisam znao zašto to radim. Deda je bio trpeljiv i iskusan čovek. Puštao mi je na volju. Pamtim da je uglavnom gledao u daljinu i da su mu ponekad oči suzile.
Prepelice su bile male i krhke. Možda se od njih moglo nešto napraviti, ali mi nismo imali tada tako nešto koristoljubivo na umu.
Kao da je jedini bilo važno da se u toj ošišanoj žutoj prašnjavoj ravnici podstakne nešto na promenu. Let nedužne ptice dignute sa gnezda. Bilo šta.
Ali, koliko god smo prepelica digli sa tla, osećao sam da nismo uradili ništa vredno.
Moj deda je hteo da bude sveštenik, ali nije u tome uspeo. Pokušavao je da me nagovori da bar ja budem sveštenik. Međutim, nije išlo.
I tada, to što smo radili sa pticama Božijim bio je greh.
Posle, mnogo docnije, pitao sam se zašto mi je to dozvoljavao. On, koji je prezirao lovce. On, koji je smatrao da je Bog u svakom biću, ne samo u čoveku, nego u ptici, u hrastu, u crvu.
U vreme slava, kada to nije bilo popularno, pisao mi je lažna opravdanja za učitelja u stilu da sam izostao iz škole zbog stomačnih tegoba ili temperature.
Međutim, to ganjanje nedužnih ptica sada mi se čini poput misterije.
Pričao sam to devojci sa kojom sam posle mnogo godina i preseljenja u P. sedeo na sprudu.
Bili smo sami.
Ukotvio sma čamac uz plitki pesak.
Nisam podigao motor i talasi su ga drmusali ravnometno preteći da će ga otkinuti.
Devojka je bila smelija od mene. U jednom trenutku skinla je sve sa sebe. Okolo nije bilo nikoga, osim ptica.
Onda je potrčala u njihovom prvacu. Prhnuie su bez krika.
Naišao je brod.
Kapetan je trubio i mahao nam kapom sa visokog komandnog mosta.
Sunce je bilo visoko.
Ptice su se ponovo spustile, ovaj put na drugu stranu spruda.
U jednom trenutku začuo se pljusak nečeg teškog u vodu.
Motor marke Tomos, koji sam pozajmio od prijatelja da osvojim devojku, pljusnuo je u vodu i nestao.
Više nije bilo mogućnosti da se vratimo na udaljeni pristan na obali.
U to vreme nije bilo mobilnih telefona. Čekali smo da naiđe neki ribar i povuče nas do mola kraj čarde.
Kao za inat, nijedan čamac nije dolazio.
Predveče, isto.
Samo ptice.
Sedele su na pesku tik uz vodu i kad bih im prišao prhnule bi kao one prepelice u žitu pa se ponovo vratile, samo na malo udaljenije mesto.
Moja devojka se obukla. Najpre je obukla gaćice.
Išla je sa mnom od oboda spruda do drugog oboda. Terali smo ptice.
One su krive za sve, rekla je u jednom trenuitku.
Nisam je pitao zašto.
Znao sam sve.
Ostali smo na sprudu do jutra.
Sutradan, rano dojurio je svojim velikim čamcem njen otac po nas. Udario nam je svakome po pljusku.
Ptice su se razbežale na zvuk šamara.
Ali, jednog dana smo porasli. Ona je našla nekog klipana i otišla sa njim u Ameriku.
Ja sam se preselio u drugi grad i živeo mirno.
Нема коментара:
Постави коментар