Bio je avgust. Sedeo je na isturenoj terasi kafića u centru grada i posmatrao prolaznice. Pronašao je to mesto u blagoj hladovini. Piće nije bilo preskupo.Naručio bi jelen pivo i čašu. Nije voleo da pije iz flaše. Držao je do sebe ili bar do sitnica koje čoveka odaju kad nije svestan svog statusa.
Konobar,
mlad, zelen, doneo mu je piće i pitao ga:
„Kako se ritaju
devojčice danas?“
Pogledao ga je tako da se odmah pokupio i otišapoo u dubinu kafića ne pojavljujući se više.
Ne, nije on posmataro mlade devopjke pa ni žene kao nekada, muški znatiželjan. Sada je bio jednostavno zainteresovan za to kako se te žene koje su uvek dominirale u njegovom odnosu sa njima, ponašaju sada kada je, kako je verovao, prekasno i za njega i za njih.
Nije bilo zgodno da previše bulji u njih. Mogao bi neko da ga optuži za voajesrstvo ili, ne daj Bože, pedofiliju. Jer, žene, činilo mu se postaju sve mlađe dok je on postajao sve stariji. Imao je, kako se tešio, višak testosterona i rano je oćelavio onako kako ćelave sremski seljaci, ovalno, sa mekom široko lobanjom i nasuprot tome oštrim, maltene pretećim izgledu u očima, što beše uzaludna varka, naravno.
Leto je,kao što reče neko, bilo leto nepogode. Temperatura se kretala i do četrdesetog podeoka na Celzujusovoj skali.
Imao je ženu. U stvari, nije je više imao. Među njima je bilo prekasno za ljubav. Oboje su to shvatili i primili kao neizbežnost. Uostalom, slagali su se u tome da je sveta tajna braka, o kojoj su govorili sveštenici, nešto kao sendvič. Najzad, ona je to tako definisala.
„Između hleba je meso. Uvek to meso“, rekla je. „Zar smo samo meso?“
„Nismo“, rekao je revoltiran. „Uostalom, ti vrlo dobro znaš da mrzim sendviče. I taj njihov engleski grof Sendvič, kurvar i kartaroš, koji je izmislio čitavu tu stvar ide mi na kurac.“
Ona je bila meka,plava žena i zaplakala je.
„Opipaj glavu“, rekla je.
„Zašto?“
„Sve je isto. U nekim krajevima jedu glave životinja kao najveći specijalitet. Meso glave, kažu, najukusnije je.“
„Zajebavaš me?“
„Ne“, rekla je.
Ali on nije mogao da potisne osećaj da ima glavu za jelo i glabanje. Da, za glabanje. Lagano grickanje mesa. Na to se, pomisli, na kraju ili pre kraja svodi fizička privlačnost.
„Ti si ljudožderka.“
„Nikad nisam čula da postoje ljudožderke. Samo ljudožderi.“
„Ljudožderke su moderna varijanta ljudoždera.“
„Koga
one jedu?“
Nije joj odgovorio. Mrzeo je pitanja koja imaju
prepoznatljiv odgovor.
Sedeo je, dakle, sam i posmatrao nadolazeći svet žena.
Nije želeo nijednu.
Želeo je samo da razmisli o svemu.
Gde je pogrešio?
Da li bi se vratio?
Žene koje su prolazile bile su lepi letnji monstrumi. Tako mu se činilo. Prošle vizije žena je mogao da baci u kantu za smeće. Ne, žene nisu bile ništa drugačije od onih pređašnjih.
Čak bi se moglo reći da su bile pristupačnije.
Međutim, on je mislio kako je moguće da one ne nose na sebi ni najmanji trag ponekog greha. Makar i najmanjeg. Nijedne mrlje. Kako je moguće? Ništa se u njihovoj letnjoj, razodevonoj pojavi nije ocrtavalo. Kao da su sve bile pred porođajem. Čiste i netaknute drugom rukom.
Zavalio se dublje u pletenu trščanu stolicu. Skoro da je ležao na leđima.
Bivša žena ga je nazvala telefonom.
„Moram odmah da te vidim.“
„Zašto?“
„Želim da znam da si dobro.“
„Dobro sam. Ne brini. Hvala ti.“
„Stvarno?“
„Sve je predivno.“
„Poznajemo se veoma dugo.“
„Veoma dugo.“
„Ako ti nešto bude potrebno, samo mi se javi. Vrlo rado ću ti pomoći u izboru nove prijateljice.“
„Prijateljice?“
„Pa, da. Znam da nisi, kao što nisam ni ja, spreman na novu emocionalnu i seksulanu vezu. Za to je potrebno vreme. A mi…“
„Šta hoćeš da kažeš?“
Pogledao se u izlogu kafića.
„Staklo uveličava, zar ne“, pitao je konobara koje se teglio na suncu.
„Kako se uzme.“
Nije bio zadovoljan odgovorom.
„Čujemo se“, rekao je bivšoj. „Ako ti nešto treba, samo javi.“
Mrzeo je takve misli. Šta bi učinio ako joj nešto važno, nešto što bi je ponovo vratilo u zanose mladih letnjih dana trebalo?
Ništa.
Da, ništa.
Ništa je, pomisli, tako veliko da je bolje imati ništa nego nešto malo i lažno.
Onda se pojavila ta letnja žena.
Imala je dugu neverovatno meku smeđu kosu koju je prebacila preko levog ramena tako da joj je padala na mesnate pjosnate sise.
Ustao je. Platio pivo.
Trenutak kasnije čuo je ženski krik.
Bio je to krik iz zvučnika.
Zov udaljenih stvari.
Trebalo je vratiti se.
Ali,kako?
Od oružja ili, bolje rečeno oruđa, imao je samo mobilni telefon.
Nije znao koga bi nazvao.
Sa drveta mu je, u prolazu, smrdljivi martin pao na kragnu.
Pažljivo ga je skinuo kažiprstom.
Plašio se da ga udari petom na asfaltu.
Marttinove zelene nožice su se koprcale u vazduhu.
Uskoro će jesen, pomisli.
Ove bube dolaze kao znak jeseni. Smrad koji šire je znak truleži. A sjeseni dolazi vreme strogih žena. Žena dobro obučenih. Žena u dugim usko krojenim haljinama, sa crnim tašnicama, sa prorezima u dolini grudi tek toliko koliko je dovoljno da se prihvati brutalna stvarnost prolaznosti.
Нема коментара:
Постави коментар