Dogodilo se to prvog radnog dana u nedelji. To je, kao što je poznato, prilično neurotičan dan. Svi nekud bezglavo jure, ne obaziru se jedni na druge, nastaju razne nezgode.
Povraćalo mu se od toga.
Njegova žena je bila blage naravi i smirivala ga je koliko je mogla. Međutim, on je bio užurbani nervčik i stalno je išao nekoliko koraka ispred nje. Kad mu se žurilo kad danas uhvatio bi je za ruku i bukvalno vukao sa sobom.
Tako je učinio i sada u devet.
Okrenuo se, video plavu ženu u dugoj teget haljini, bakarne boje ramena, jer upravo se behu vratili sa mora, i sa njom krenuo na suprotnu stranu ulice.
Ona se, po običaju, nije otimala. Išla je poslušno, danas mu se činilo čak lakšim i veselijim korakom uz njega nego ranije. Kad su došli do ostrva koje deli široki put sa četiri asfaltne trake i morali da zastanu, on oseti da njegova žena ima na ruci prsten. To mu je bilo čudno. Prsten je ličio na podeblju burmu. To je bilo još neverovatnije jer je njegova sada vrlo smirena ženica u prvim danima braka bila vrlo svojeglava i ljubomorna. Zbog neke žene koju je on pogledao, onako muževnim okom, histerisala je dva dana i na kraju tog drugog dana zatražila da joj preda svoju burmu.
On je poslušno skinuo zlato sa domalog prsta desne ruke.
Ona je uradila isto.
Zatim je izula cipele i štiklom na podu smrvila venčano prstenje.
Otkud sad prsten?
Bilo je to vrlo čudno. Ali, čuda se dešavaju, pomisli. Otišla je kod zlatara i popravila burme. Prethodno se pokajala.
Dok je čekao na zeleni signal na drugoj polovini štrafte okrenuo se i video lice svoje žene, malo iza sebe, ali ne previše.
Nije shvatao šta se dešava. Nikad nije zapazio dužinu njenih ruku.
Plava haljina, plava kosa, ten, osmeh… sve je bilo uobičajeno.
I prsten, najzad.
Automobili su stenjali pod klima uređajima ispred njih. Motociklisti su bezglavo presecali putanje. Sunce je počelo svoj požarni pir. Pomalo mu se vrtelo u glavi.
Najzad se semafor otvorio za njih. Držeći ženu za ruku prošao je brzo opasnu kratku putanju, ispustio joj ruku u nameri da predahne. Čučnuo je a kad se uspravio video je da je preko zebre preveo nepoznatu ženu koja je imala haljinu sličnu haljini njegove žene. I burmu, koju ni on ni žena nisu nosili.
-Hvala vam, rekla je nepoznata.
-Izvinite, to je neka greška, kazao je. Vrlo mi je neprijatno zbog toga.
-I meni je bilo nešto čudno. Evo još osećam vašu ruku na mojoj.
-Nema nikakve opasnosti, zar ne?
-Nećemo nikome pričati.
-Smejali bi nam se, jel da?
-Mislili bi da sam lud.
-Mislili bi da sam i ja luda.
-Da li ste ludi?
-Nisam.
Približila mu se i brzo ga poljubila u usta a ztaim nestala u gomili.
U sledećem trenutku, sa gomilom sveta, pristigla je i njegova žena.
-Gde si?
-A gde si ti?
Suočio se sa njenim pogledom. Učinilo mu se da sve zna.
Međutim, ništa nije rekla.
Uskoro je poelo da grmi i neki vetar je doneo malo kiše.
Činilo se da njegova svest, opčinjena onim površnim ljubavnim događajem, počinje da kruži novom putanjom.
Ma koliko se trudio da ne misli na zamenjenu ženu, nije to mogao da izbegne.
Šta će mi, mislio je. To je obična komedija zabune. Mi imamo svako svoj život. Ja imam slike. Na njima je takođe život. A ova slika je samo odraz pometnje sveta. Moram da je što grublje odbacim. I pokušavao je da nastavi život sa najvećim mogućim spokojstvom.
A onda je, jednog dana, ne na pešačkom prelazu nego u blizini svog ateljea ugledao ženu u plavoj haljini. Samo sada nije bila u teget haljini, nego u beloj dugoj, lanenoj.
Kad se prbližila nasmešio se i rekao joj da bi trebalo da popričaju.
-Mislim da treba da se objasimo.
-Šta da objasnimo? Šta hoćete? Žurim kući. Ali, saslušaću vas – rekla je ledenim glasom.
-Desilo se nešto čudno.
-Hm.
-Možda smo oboje bili u iskušenju. Oprostite mi.
- Ne znam o kakvom iskušenju govorite.
-Smem li otvoreno?
-Samo tako je moguće.
-Neprestano mislim na vas.
Žena se malo uvredila. Tačnije, začudila se.
-Zašto? Ja vas ne poznajem. Između nas ništa nikada nije bilo i, uveravam vas, da neće ni da bude.
-Da li vam se sviđam?
-Da li ste normalni? To je samo vaša trenutna slabost. Ne znam šta ste zamišljali.
Usledila je pauza.
Sa ženom se nikad više nije posvađao.
Kad bi padao u vatru, njegova žena je ćutala.
Ona je, pomisli, potrošila svoje poslednje strasti. Tako to ide. A ja… ja sam znao da je sve nepostojano.
Sve manje se kretao.
Sedam giodina je prošlo od događaja na pešačkom prelazu.
Ništa ga više nije vezivalo za taj događaj.
Osim pitanja kako se usudio...kako se usudio?
Нема коментара:
Постави коментар