Imao je krupan tamno crveni paradajz, koji je uzgajao u bašti svoje stare kuće. Znao sam ga iz nekih, i meni i njemu, boljih vremena. Ostao je sam. Sa malom penzijom. Dok mu je žena bila živa, a bila je radnica na preradi povrća u nadaleko čuvenom novosadskom Kulpinu, u kome je, uzgred da to kažem srca radi, i moj otac radio – trošili su dve penzijice i nekako se moglo
Žena mu obolela od demencije. Nisu imali para za lekove koji bi joj, ako ništa drugo, bar produžili koliko toliko normalan, život.
Umrla je i on je od tada počeo da čuva staro semenje raznog povrća.
Pretpostavljam da je na neki intuitivni način pokušavao da nastavi život sa ženom koja mu je i donosila semenje raznih ljutih paprika, krastavaca, bundeva, tikava, paradajza i plavog patlidžana.
Sve je to postepeno dobijao u svojoj bašti, ali nju nije vratio. A možda jeste. Jer, seme života je, sve više verujem u to, neuništivo.
U svakom slučaju nastavio je misiju svoje žene.
I svake godine, na sredini sezone, ubrao bi najkrupniji plod, rasekao ga i iz njega pincetom vadio semenku po semenku koju je sušio u prozoru, zaštićenom od sunca.
S proleća bi ih rasejavao u male plastične čašice od jogurta, čuvao u prozoru najbližem peći a kad biljke malo stasaju i sunce ogreje presađivao bi ih u baštu.
Leti bi ih iznosio na svoju improvizovanu pijacu.
Ima takvih ljudi koji posle teških dešavanja postaju bolji ljudi od sebe.
Prodavao je i ovog letnjeg dana paradajz ispred lokalne samoposluge.
Odmah mi je priznao da mu je teško da stoji kraj vrata koja se automatski otvaraju i zatvaraju.
"Bolestan sam", rekao mi je tiho.
Nisam ga pitao šta mu je.
"Kao da se planina navalila na mene", dodao je.
A bili smo u ravnici, pustoj od vrhova, goloj, staroj.
Rekao sam da je to dosta nezgodno.
Neka, rekao je, samo da me ne oteraju kao kera. Niko ne voli stare ljude.
Njegov paradajz nije bio skuplji od onog u prodavnici.
Pitao sam se zašto.
Jer njegov paradajz je prirodniji i, svakako, zdraviji.
Nisam imao raztloga da sumnjam u to.
Samo ugrožen čovek može da se posveti slabo isplativim i naoko bezvrednim stvarima kao što je čuvanje starih sorti rajskog voća.
Da, samo čovek suočen sa egzistencijalnom pretnjom.
Samo čovek pred neizvesnošću.
Koliko ću još živeti?
Da li ću moći sebe da poslužim do kraja?
Da li ću imati za hleb i vodu, za samo toliko?
I za lekove?
Za njih neću imati.
Možda je i bolje tako. Otići bez mirisa lekova u mokrim gaćama.
Tako je mislio.
Ne znam da li je tako mislio, ali hoću da verujem u to.
Samo onaj koga pogađa patnja može da oprašta ljudima unapred.
I to samo u vremenu patnje.
Kad ona prođe, magija koja još jedina hrani svet, nestaje. Svet se vraća gravitaciji. Ljudi umiru jer nema ko da ih voli.
Samo sopstvena patnja pruža uvid u istinsku vrednost sveta, onu vrstu bolno iskrene, otvorenosti bez utehe, bez Boga.
„Navali se Šar planina
sestra žali tri godine
majka me žali doveka“
a Šar planina sve vidi i sve zna, jer je zemlja prah, jer je zemlja naš rođendan.
…
Da, kupio sam njegov paradajz. Bio je izvanredno ukusan.
I razmišljao sam o svemu što je prethodilo tom kušanju avgustovskog rajskog povrća, ne znam zašto, jer bio je to običan dan, pun sunca kao i toliko godina pre nas.
Нема коментара:
Постави коментар