Svaki dan prolazim pored nje.
Ona je kao ostavljena žena.
Sećam je se kad je nije bilo
Vozovi su prolazili i tada,
ne tako brzo.
Bilo je prilike da namernik
koji putuje bežeći od sebe
baci ogrizak jabuke
kroz prozor
i ona se rodila.
Kuda je otišao putnik?
Ili putnica?
U čijem krevetu sada spava?
Jabuka je dobro rodila.
Mi smo svi dobro i zdravo
Bog nas čuva
Što i tebi želimo.
U prolazu brao sam njene plodove
jabučice divlje neprskane.
Svaka je imala drugačiji ukus.
Znam to je zbog daljina
zbog nepoznatih gradova
U koje nikada neću otići
tim uglancanim šinama
Imam samo tu bednu liniju života
na koju se
dok jedem njene plodove
bez pranja
samo brisanje dlanom
o kratke pantalone
oslanjam
kao na čudo
na Boga koji me čeka
da mu se prepustim polako.
Ali plodovi pružne jabuke trule brzo
izazivajući život.
Pa šta?
Polako, kažem sebi, polako.
Ako se jabuka rodila ni iz čega
što bi me ovaj život istrošio
kad, eto, postoji drugi, novi
život hitnut
kroz prozor
život iz ogriza
iz onog čega nema više?
Нема коментара:
Постави коментар