Svojevremeno,
napisao sam odu predsedniku
kao da je živ a bio je opštepoznato mrtav.
Iz redakcije nekog časopisa, naime, pozvali su me da napišem pesmu o Titu. Bio je maj, 1980. Teško sam živeo. Bio sam neka vrsta podstanara kod ženinih roditelja. Supruga nije radila. Završila je fakultet i sedela kod kuće. Svi kojima bih se obratio sa molbom da je zaposle su mi rekli da će učiniti sve što je u njihovoj moći. Ispostavili se da su prilično do sasvim impotentni. Počeo sam sve to da pripisujem komunizmu. Mislim i sada da sam bio u pravu. Taj sistem je negovao partijske poltrone više nego ijedan koga sam imao prilike da živim.
I sad, odjednom, trebalo je da napišem odu tvorcu tog sistema i da mu se zahvalim za sve
što je učinio za nas.
Bio sam mlad novinar, sa malom platom, skoro sasvim nepoznat. Imao sam dosta slobodnog vremena koje sam provodio na reci upoznavši mnoge ljude koji su pobegli iz spoljašnjeg sveta, dobili infarkte i pokušavali da produže sebi život.
Imali smo kućicu na obali. Prvi sused sa leve strane je vežbao svog psa vučjaka da ga, dok se drži za rep, izvlači iz vode. To je bio njegov stimulativni trening za slučaj da doživi srčani udar u čamcu i padne u vodu. Svugde je, zbog toga, išao sa psom.
Drugi sused, onaj s desna, bio je isluženi cirkusaner koji je i vežbao bacanje noževa na svoju suprugu. Svima je pričao da je to za njega šala.
Oivičio je tankim najlonom sa zvončićima svoj prostor tako da bi zvona cijukala u slučaju nepozvanih gostiju.
Njegova rođena sestra bila je ljubavnica levog suseda. Razume se da nisu govorili.
Ja sam bio u praznom prostoru. Ni tamo ni ovamo. Mlada lasica. Ipak, nisam mnogo razmišljao. Zašto da se mučim?
Napisaću.
Napisao sam i poslao.
Uveren sam da su pesmu dobili.
Trudio sam se da ne budem banalan. Nisam klicao direktno. Pisao sam o malim radostima života želeći da tako istaknem veličinu žalosti koja je bila svuda okolo posle Titove smrti.
Nisam siguran da sam uspeo u tome.
U međuvremenu, sedeo bih na terasi, pućkao svoje lule i posmatrao susedovu ljubavnicu kako oskudno odevena briše njihove drvene stube.
Bila je svesna toga i isturala je neke svoje atribute, o kojima ne bih govorio, prilično napadno.
Kad se časopis pojavio u njemu je bilo na stotine pesama i na hektolitre kolektivnih suza,
ali moje pesme nije bilo.
Verovatno nisam pogodio nešto. Nisam umeo da razumem to nešto neobjašnjivo kao što je mrlja na koži.
Bio sam očajan.
Sused s desne strane je pogodio nožem ravno u srce svoju staru dobru ženicu. Posle toga se obesio u šumi. To je bila njegova poslednja šala.
To je bilo tada.
Ostao sam bez onog novinarskog posla. Pokušavao sam da se zaposlim, ali uzaludno. Jedno vreme sam bio član školskog odbora. Bila je to škola u kojoj sam završio sa detinjstvom. Nosila je ime Vladimira Nazora, partizanskog pesnika, kako sam mislio. U tom trenutku se zvala škola Jovan Dučić. Oboje pisci. Nisam imao ništa protiv. Međutim, neko je izbrisao sve tragove koji bi podsećali na Vladimira Nazora. Čak su i njegovu bistu koja je stajala na travnjaku ispred ulaza u školu negde sklonili.
Izvesni M.J. istoručar umetnosti sa kojim sam se povremeno viđao na vinu u raznim povodima odao mi je tajnu gde se nalazi bista sada nepoželjnog Vladimira Nazora. Na tavanu, šapnuo mi je. Pogodi na kom.
U stvari, ni ja ni on nismo znali zašto je taj nežni liričar koji je napisao one divne stihove:
„Malen si, uzak, trošan,
al ti me ipak nosiš,
čamče na Kupi!
Sve kamenje mojih briga,
sve gvožđe mojih mržnja,
sve olovo mojih čekanja,
prenosiš preko vode…“
Napisao je to, saznadoh kasnije, još 1942.
Obećao sam istoričaru koji je bio na smrt bolestan i pio vino umesto da ga kljukaju morfijumom, da ću vratiti, ne ime našoj osmoljetki, nego bistu. Da se zna ko je postojao i da se to ne briše.
Napisao sam, istog dana kada je on umro, pismo predsedniku, novom naravno.
Objasnio čitavu stvar. Znao sam da dolazi uskoro u naš grad. Mislio sam da bi to bio dobar povod da vrati bistu, da bude svečano postavljena na mesto na kome je stajala.
Odgovor nikad nisam dobio. Mislim na zvaničan odgovor. Prazni listovi istorije su nanovo popunjeni.
Negde, na nekom skupu, novi predsednik je to pomenuo. Rekao je da ljudi koji su pisali ode saradnicima fašista ne mogu imati spomenike u našoj zemlji.
Isšpostavilo se da je Nazor, pre odlaska u partizane odista napisao odu poglavniku NDH, Paveliću.
Posle mnogo godina, slomljen kao kiosk za novine, gledam isti svet očima koje nemaju glas.
Osećam ponovo da sam usred ničega.
Da, i komšijina zavodljiva ljubavnica je umrla. Prethodno je on umro na njoj. Vernost psa nije bila od pomoći.
Нема коментара:
Постави коментар