„Imao sam nekog posla na zapadu, pa sam stao usput u tom gradiću gde živi moja bivša žena.“
Voleo sam Rejmonda Karvera i čitao njegove priče bezbroj puta. Ne znam zašto sam se danas vratio ovoj.
Doduše, imao sam bivšu devojku u nekom dalekom hercegovačkom gradiću. Zamalao da se oženim njome. Srećom, stvar sa njenim usidrenjem u moju kuću je propala.
Posetio sam je. Ona je krila da se, u međuvremenu, vratila svom starom prijatelju. Kasno sam shvatio da je bila i sa njim i sa mnom u isto vreme. Prespavao sam u nekom praznom školskom internatu, na praznim metalnim krevetima, okolo su takođe bili prazni metalni kreveti. Osećao sam se kao u zatvoru i rano izjutra prvim vozom pobegao sam na more.
„Nismo se videli četiri godine. Ali s vremena na vreme, kad god bi se pojavilo nešto moje, ili kad bi u časopisima ili novinama napisali nešto o meni – prikaz ili intervju – slao sam joj to.“
Ne, nisam to radio, bar ne na taj način. Puštao sam da ona, pronađe nešto o meni. Usput sam se trudio da je navedem na pravi trag. I čekao sam. Ponekad nije nasedala. Imala je druge dragane. Ali, postojali su trenuci kada ne bi odolela da pogleda ponegde u novinama ili na mrežama nešto moje. Stavila mi je to do znanja preko neke zajedničke prijateljice. Izokola.To mi nikad nije priznala. Nisam znao šta joj to znači. Samo interesovanje za umetnost reči ili pokušaj da se uvek bude u orbiti koliko toliko zanimljivih tema ili jednostavno igra sa bezopasnim bivšim. Ne znam ni zašto sam ja to radio. Jednostavno ponašao sam se kao magnet a ona je bila Severni pol koji me je, hladan, na čudan način privlačio. Razume se da nisam ništa očekivao do toga. Ne bih da ispadnem seljačina i kažem ono turbo foklerski: "Ja kad raskinem sa nekim, raskinem zauvek".
„Devet je sati ujutro, nisam se najavio, i zasta ne znam šta me čeka. Ali, ona me pušta u kuću. Hotelijer nije tu. Prespavao je na planini u svom motelčiću koji zove hotelom. Ne znam zašto tako govorim o njemu. On je čovek sa svojim životom a to znači da ima svoje patnje i nevolje. Video sam njegovu sliku na kaminu u snevnoj sobi. Isti ja. Ipak bio je on, drugi muškarac, Nekako se našao sa mojom bivšom, sa kojom ne delim više ništa osim što smo u jednom trenutku imali želju da se spojimo a ubrzo zatim da zbrišemo jedno od drugog ne znajući kojim putem idemo i šta će nas sačekati na njegovom kraju. Ipak imam osećaj da mi je ukrao ženu. Ukrao mi je nešto što nije bilo predodređeno da bude moje. Nestvarnost ume zaista da bude otežavajuća.Međutim, moja bivša ne izgleda iznenađeno što me opet vidi. "Ne rukujemo se, pogotovo se ne ljubimo. "...Onda kaže da sam ja uzrok njenih patnji, da se zbog mene oseća razgolićeno i poniženo.“
Ne razumem je. Verovao sam da imamo prećutan sporazum da ćemo se uvek voleti, ali ne stvarno, nego izmišljeno, ali ipak voleti za svaki slučaj, jer niko ne zna šta donose godine pred nama.
„...Oduvek si olako shvatao preljubu. Ne, kaže, nije istina. Bar ne u početku. Tada si bio drugačiji. Ali pretpostavljam da sam i ja bia drugačija.“
Bila je zaista drugačija. Nije bila ukotvljena kao sada. Imala je više energije. Kretala se više. Da, bila je sama, ali nije bila usamljena. Imala je dobre prijatelje, bez interesa, sa malo ljubavi tu i tamo. Sada mislim da je to normalno.Uostalom, živela je, kao što već rekoh, s nekim hotelijerom. Taj je više bio odsutan nego prisutan u njenom stanju. Primala me je kad on nije bio kod kuće. Mada, siguran sam da se ne bi ljutio. Bivši ljubavnici su kao mokre kapisle. Neupotrebljivi. Ali, postoji nekakva mračna ili tačna sila koja ih vuče jedno drugom. Nije to samo potreba da jedno drugom objasnimo šta smo očekivali i gde smo pogrešili. Sada je kasno za ispravke. Čak i kada jasno osećma da je ona ponovi napuštena žena. Naravno da ona toga nije svesna. Ona, kao i ja, uostalom, još se uzaludno lečimo od mnogih emocionalnih kompleksa.
„ ...Što je učinjeno, učinjeno je. Bilo pa prošlo, kaže….Ali čemu terati dalje?“
Požurila je da zatvori šalakutre. Bio je to znak koji sam odmah prepoznao. Jedna prismost biće zamenjena drugom prisnošću. Ali, imao sam utisak, da će sve to nepostojeće iumeđu nas ostati zauvek.
Čudno je to sa ludim svetom bivših ljubavi. Ne želimo ih više, ali nas i dalje privlače. Zašto? Više neće biti diskretnih poziva, sasvim sigurno. I mi sedimo u svojoj uobrazilji kao pravi magarci, tražeći zgodnu reč, neki izgovor za svoje bestežinsko stanje. Jasno osećamo nevidljivo staklo koje nas deli. Staklo je hladno i zamagljeno. Kao da zamenjuje nešto drugo, ispunjava naše vreme prošlo i sadašnje. A mi smo zlatne ribice koje halapljivo gutaju poslednje kuglice kiseonika u bokalu vode.
Stižem kući i pripremam večeru. Imam burgere i paradajz i samo da isečem crni luk. Tu se setim jednog drugog, takođe slavnog psica, Gintera Grasa.
Život je, kao što je on lepo objasnio, guljenje luka ili, u mom slučaju, sečenje crnog luka za skromnu večeru.
Moraš da imaš široki nož za povrće, dobro naoštren. Očistiš luk od spoljašnene ljuske. Zatim ga presečeš na pola. Palcem leve ruke držiš polovicu i seskaš ga nožem na jednake razmake, ali nikako do kraja da se ne bi raspao. Onda ga seckaš popreko, ali kad dođeš do kraja on se nekako uvek izmigolji i ne uspevaš da isečeš jednake kockice, jer se sve raspada.
Нема коментара:
Постави коментар