петак, 16. август 2024.

MILAN TODOROV: PSEĆA SRCA

 


Uvek kad se vraćam iz starog vinograda zastanem na jednom ne tako udaljenom mestu, skrenem s puta i naberem onoliko koliko stane u krilo, divljih jabuka.

One traju veova kratko. Potpuno su prirodne. Mnoge od njih imaju crva u srcu.

I tada se setim svog poslednjeg psa koji je imao crva u srcu i posle dugog skupog lečenja ipak umro.

Veterinar, jedan debeli skot koji je lečio psa, bez prethodne analize snage njegovog srca tvrdio je da sam ja kriv za smrt psa jer sam mu, mimo njegovog znanja, davao tablete za ljude.

To je bilo tačno. Ali, to je i on radio. Određivao sam, baš kao i on, količinu leka preme težini psa.

Nedavno na društvenoj mreži videh da se izgubio pas identičan onome koga smo, kradom, kao da smo ga ukrali, u osvit zore sahranili uz dunavsku obalu, duboko u pesku, na nepristupačnom mestu. Jer, pas je voleo da pliva.

Ne znam šta se događalo posle. Odlazio bih na to mesto, valjda očekujući čudo. Ali, čudo je izostajalo. Voda je nadolazila, plavila pseći grob, zatim se povlačila. Mislio sam kako u tome ima nečeg iskonskog, nekog spoja sa istorijom planete i vodama koje su milionima godina tonule u srce njene dubine, kilometarske dubine, noseći sobom ostatke raznih života.

Sada, kada se pojavio identičan, samo mlađi pas, postojala je šansa da poverujem u neuništivost života i ljubavi, ali ja sam oklevao.

Ovo oklevanje doživljavao sam kao mirenje nepomirljivog. Mirenje sa umiranjem ljubavi sa strahom od budućih nesreća.

Mogao sam, razume se, da odem do Zoohigijene u obližnjem mestu i uzmem tog psa koji je sada, verovatno, živeo u užasno lošim uslovima.

Ali, plašio sam se predviđanja. Možda sam već rekao da imam, a ne znam da li je to sreća ili nesreća, prilično izraženu intuiciju.

Mogao sam da pretpostavim šta će se dešavati u ne tako dalekoj budućnosti.

Pojaviće se neki crv. Bilo koji. Bilo kakav. Crvi su neodređene boje, oblika i namera.

U jednoj priči ruskog disidenta Šalamova tvrdi se da crvi, jedini od živih bića, nemaju srce.

Mislio sam na sledeći način: ako udomim, kako se to sad moderno kaže, tog psa – pokazaću (kome?) da imam srce.

Ako ga ne udomim, ispisaću mu poslednju presudu.

Da li postoji sudbina?

Da li postoji božanstvo koje može da nam pomogne kada su u pitanju dve najvažnije stvari na svetu: srce i srčani crv?

Ne znam.

Spreman sam da se zakunem da je ta žena koja se u rani jutro na usamljenoj plaži bori sa belim kučićima nekada bila prava lepotica.

Poznavali smo se. U stvari, nismo se poznavali na uobičajen način. Ja bih se mazao uljem, sedeo u letnjoj stolici, posmatrao sve oko sebe, zatim ulazio u vodu hladeći vrat i preponske žile da bi se obezbedio od mogućem otkazivanja srca.

Ona je činila isto.
Jedino su psi skakali u vodu bez oklevanja. Nisu razmišljali o posledicama.

Malo po malo i počeli smo da razgovaramo.

Pričali smo, u početku, o psima.

Zatim o galebovima koji bi u jatima sa obližnjih ukotvljenih šlepova leteli nsiko nad površinom reke loveći ribe plotice.

Jedan život se hranio drugim životom.

Odjednom ona mi kaže da ima stan, kola i stalan posao.

Reka je tekla ćutljivo smirena.

A mi? A psi? A ljubav?

I dalje smo bili potpuno nepoznati ljudi.


Нема коментара:

Постави коментар