Ljudi su polako pristizali na terasu restorana na obali reke. Bili su to ljudi i žene u godinama. Imali su starinske manire. Obukli su se lepo, po njihovim merilima. Ipak i kod žena i muškaraca preovlađivale su najlonske košulje i sintetičke pantalone ili haljine. Bio je avgust, vrlo glup jer je bilo napolju blizu četrdesetog podeoka.
Nisam znao razlog njihovog okupljanja.
Ubrzo su, jedan po jedan, počeli da pristižu i muzičari.
Sve nade polagao sam u sat. Pobeći ću odatle pre neko što muzika počne da tezgari sentiment.
Bili
su mlađi od onih sa proširenim venima kojima su nameravali da
sviraju.
Gosti su i dalje pristizali. Izgledalo je da ih je
bezbroj. Žene su nosile šatene torte u rukama, a muškarci flaše
sa žestinom. Dva momka koja su verovatno bila zadužena za odnošenje
poklona u kola slavljenika na vreme su se napila. Bili su kao Stanlio
i Olio. Dva piva i gotovi su. Mršavi je ispustio bocu koja se
razbila na betonu. Pokazao je dno kese koje se proderalo. I pritom se
kezio. Kad se vratio seo je za sto podižući mršave dlakave noge na
njega.
Domaćica
proslave, mala, pregojena, sa tankim nogama u crvenim teškim
cipelama na duboku petu, samo je okretala očima i svima
govorila:
„Pa zar nisam rekla da ne donosite ništa?“
Zatim se ljubila sa svima.
Poznavao sam je površno.
Jedan muzičar koji je prišao da se rukujemo, jer smo se znali od ranije, rekao mi je da sviraju na razvodu braka.
Raširio sam nozdrve kao nilski konj.
Nisam mogao da verujem.
„Pedeset godina braka“, rekao je. „Ali to je u suštini kraj. Ja to zovem razvodom. Svirao sam toliko takvih krajeva.“
Mlada od sedamdesetak godina mi je prišla i rekla da naručim još vina na njihov račun.
„Znao sam“, kažem joj a poznavao sam je još dok je bila devojka. Ne preterano lepa, ali ljupka, crnka sa osmehnutim krupnim očima.
„Šta si znao?“
„Znao sam da će se to ovako završiti.“
„Trebalo je izgurati pedeset godina“, rekla je. „Nije bilo lako.“
Znao sam i da joj je muž bio nekoliko godina na prevaspitavanju.
Zveket posuđa koje su konobari iznosili.
Cigani štimuju instrimente.
„I sada je fajront, zar ne?“
„Ko ti je to rekao?“
„Onaj garavi.“
„Budala. Pravi viceve na naš račun. Nastavljamo. Ovo je proslava naših pedeset godina.“
„Pa čestitam.“
Neka deca su dojurila do nas šutirajući pse.
Neka mlađa žena u zelenoj dugoj haljini na previsokim štiklama je prošla pored nas koketirajući. Imala je male, zategnute sise ispod vrata i hladila se kineskom lepezom.
Bila je od onih površinskih devojaka, plotica.
„To nam je ćerka“, rekla je slavljenica. „Ne govori sa ocem otkad je otišao u uzatvor. Ali, eto, ipak je došla.“
„Šta radi?“
„Radi dva tri meseca na moru u Crnoj Gori, pa se posle ovde zajebava.“
„Lepo je što je tu.“
„Lepo je, ali možda kasno. Ne želim da verujem da je kasno. Zato smo ovo i organizovali.“
Ostao sam još malo, po strani.
Posmatrao sam domaćina slave, čoveka koji se borio da očuva porodicu. Bio je uslužan i ljubazan sa svima. Jedino, imao je preširoke pantalone.
„Nosi pelene“, rekla je slavljenica. „Operisao se.“
Ali, meni je i dalje delovao kao čovek koji, uprkos svemu, može sve da sačuva.
U odlasku, mahnuo sam mu rukom prijateljski.
Nije video.
Bilo je pretoplo i ništa nije bilo od pomoći.
Нема коментара:
Постави коментар