Moja malenkost i jedan veliki priznati srpski književnik bili smo u istom hotelu u Tel Avivu.
Doručkovali smo za istim stolom. On je bio veoma prijatan i druželjubiv. Imao je iza sebe nekoliko zapaženih knjiga pesama i nekoliko izvedenih drama kao i jednu televizijsku seriju sa istorijskim motivom.
Jednog jutra mi je predložio da odemo u pravoslavni manastir u pustinji Negev u kome je boravio i sveti Sava. Meni se nije išlo, jer je temperatura vazduha u gradu bila blizu četrdesetog podeoka.
Ja idem, rekao je, a ti grešiš. U manastiru postoji zapis o leku protiv najtežih bolesti.
To je prevagnulo.
Kad smo autobusom stigli do manastira primetili smo da on nije velik, da su kelije u njemu male i skromne.
Jedan monah, koji je hramao, upravo je brisao ruke o kecelju. Bilo je vreme pred ručak i on je bio zadužen za seckanje povrća. Prekinuo je posao i poveo nas kroz hram. Bio je Grk i sporazumevali smo se, uglavnom, gestovima. Nije to baš bio stvaran svet. Pokajao sam se što sam pošao.
Monah koji se zvao Amrosije povede nas u jednom momentu do biblioteke.
Bila je to mala odaja, kao podvodna špilja, dosta hladovita usred pustinje.
Otključao je vrata. Unutra nije bilo svetla. Monah Amvrosije je izgledao kao da lebdi u oblacima.
U polumraku ugledasmo neke kovčežiće uvezane konoljom. U uglu, tek tada primetismo, sedeo je neki vrlo stari monah i neprestano se molio. Nije se osvrtao na nas.
Koliko je tu, upitah kolegu pisca.
Ne znam.
Možda Amvrosije zna.
Kolega ga upita na grčkom.
Amvrosije poče da mu priča.
Kolega je prevodio.
Stari je imao devojku u onom svetu, našem, ona ga je zavela, pozvala ga da uđe u njenu kuću, nahranila, napiojila i dala mu znak da dođe u krevet.
On je srećan, privio devojku na grudi, a ona se nije opirala. Vodili su ljubav cele noći. Kad se probudio, ona je otišla.
Izašao je iz njene kuće. Nije je bilo u okolini.
Vratio se u kuću. Kad je pala noć, ona je opet došla. Nije je pitao gde je bila. Bilo mi je važno samo da se vratila. Vodili su ljubav dva dana i sve noći.
Trećeg dana opet je otišla.
Čekao je. Nije je bilo. Čekao je bilo kakav znak od nje. Nije ga bilo.
Posle nekog vremena neke njene prijateljice ili drugarice su ga pronašle i počele da se šale sa njim.
Devojka ti u stomaku već ima bebu, ali tuđu.
Tako su se šalile sa njim i njegovom prvom, poslednjom i jedinom ljubavlju.
Otišao
je i posle samo godinu da se teško razboleo.
Lekari su
konstatovali rak u poslednjoj fazi.
I? - pitao sam.
Evo ga. Pred vama.
Stari monah se molio ne osvrćući se na nas.
Monah Amrozije se izvinio i zamolio nas da izađemo. Ako hoćemo, poziva nas da ostanemo na ručku za skromnom trpezom.
Zahvalili smo se.
U povratku, u nekom prašnjavom taksiju, upitah pisca
da li veruje u Amvrosijevu priču.
Ćutao je.
Taj moj pustinjski prijatelj je nedavno umro.
Mislio sam na onog monaha u pećini koji se moli bez prestanka već blizu stotinu godina.
Kao agnostik, znam da nije stvar u molitvi.
Stvar je u načinu na koji se monah Amrozije svojevremeno odvojio od nas. Odlepršao je kao priviđenje.
Нема коментара:
Постави коментар