-Jesi čuo da se brat od onog Miroslava ubio?
Baba je sedela u električnom trociklu. Imala je sto godina i ruku manje.
-Čuo sam, rekao je ćopavi mladić koji je sedeo za susednim stolom.
-Bacio se sa desetog sprata, rekla je baba. U njenom glasu nije bilo strasti. Ni tuge, ni zlobnog likovanja.
Bože, pomislih, postaću glasovni voajer. Ali, nisam mogao da se odmaknem. Uostalom, imao sam svojih problema. Naravno, ne onih zbog kojih se neko baca u ambis. Zahvalan sam Bogu na tome, ali osećam nemoć neukog vernika pred gomilom onih koji na društvenim mrežama traže samo da kažem Amin i biće mi ispunjene sve želje.
Zar su dovoljne tako male stvari, tako kratke, dvosložne reči da poprave svet?
Sedeo sam i čekao da mi se javio momak za asfaltiranje parkinga ispred garaže.
Ovo
je već treći koji mi se ne javlja.
Kažu da asfalta nema
dovoljno ni za državne puteve i da se uvozi iz Albanije.
Sedim
za kafanskim stolom pored reke. Karirani stolnjak. Tvrde neudobne
stolice. Ukotvljeni šlepovi. Galebovi sede na njihovim suncem
pregrejanim limovima skupljajući energiju za noći koje su sve
hladnije.
Jato divljih gusaka već leti nekud u poretku oblika
klina.
Iznenada
zvoni mi mobilni.
Poznat ženski glas.
-Da?
- Kad ste slobodni možemo da popijemo kafu.
Pokušao sam da odustanem.
- Ja radim do pet.
Priča je krenula, osećam. Sedim i dalje za istim stolom. Prolaze ljudi koji me poznaju i klimaju glavom.
Razmišljam o pozivu.
Otkud posle toliko godina?
Šta se sada može uraditi kad se nije uradilo mnogo, mnogo ranije?
Možda bi bilo najbolje završiti sa tim iluzijama odmah. Nešto kao pritiskanje oroza u praznom pištolju. Mada, nikad se ne zna.
Da li mogu da izmenim tok ove priče, ukoliko je to uopšte priča?
Život je priča sastavljena od šarenih epizoda. I sve kao da je sastavljeno od tih epizoda.
Mladi debeli čovek koga je baba obavestila o smrti poznanika odlazi prema starom nemačkom kombiju ispod krošnje izlomljenog bresta. Kombi je kućica u kojoj živi celo leto. Deluje sveže u plavim kineskim papučama, plavom šorcu i crvenoj majici na kojoj piše
„Mi smo najbolji“.
Po čemu se on i ja razlikujemo?
Znam ga od rane mladosti. Posle osmoljetke postao je zidar. I sad ja skupljam otpatke njegovih razgovora.
Ponovo se javlja onaj ženski glas. Radi, kaže, i dalje na televiziji. Još dve godine. Pred penzijom je. A onda želi da najzad bude svoja.
Odlažem telefon.
Galebovi naglo poleću sa usijanih šlepova i opet sleću na njih.
Sa kafanskog razlasa Partibrekers.
„Kupio sam prsten, kupio sam pušku, jedno od ta dva baciću u reku…“
Piša mi se.
Ne želim to da obavim u nekom smradnom klozetu.
Idem pored babe.Ona sakriva osakaćenu ruku.
Ja sakrivam da sam to video.
Sve te priče znam.
Ali, želim još sunca, još čekanja, nisam umoran, pero rečnog galeba je lako, ono leti…
Нема коментара:
Постави коментар